Program | O nama | Reagovanja, pisma...Prezimena u CG l Plemena u CG


Naš Intervju sa ocem Draganom Saračevićem


 

MEAA: Oče Dragane, na početku ovog našeg razgovora želim da Vas iskreno pozdravim u ime članova Crnogorske etničke zajednice Australije

o. Dragan: Hvala na ljubaznosti i pozdravima. I ja koristim ovu priliku da pozdravim Vas i sve pripadndike Vaše zajednice, kao i da im poželim blagoslovenu nastupajuću novu godinu.

MEAA: Vaša ekskumunikacija od strane SPC u Australiji je izazvala mnoge reakcije u srpskoj zajednici, a pomno je praćena i od strane ostalih zajednica, prvenstveno crnogorske. Vjernici su zbunjeni usled nedostatka pravih informacija. Pojedini mediji iz srpske zajednice se stavljaju u službu odredjenih moćnika pa se Vi nedovoljno čujete. Možete li nam dati jedan cjelovitiji prikaz stanja SPC u Australiji i šta je to sve uzrokovalo ovim činom?

o. Dragan: Još jedno veliko i posebno hvala na interesovanju za ovaj slučaj. Interesovanje, ali rekao bih više senzacionalističkog karaktera, pokazale su dnevne novine Vesti, koje su objavile celu reportažu, ali nažalost sa vidljivom dozom pristrasnosti, ostavljajući javnost u nedoumicama po mnogim pitanjima, što istovremeno ostavlja i prostor za kontradiktorno zaključivanje. Prema onome što su u rezimeu iznele, ispada da sam se zbog tobožnjeg odbijanja da prihvatim "velikodušno" ponudjeni premeštaj u Kanberu odlučio na ovaj potez, na osnovu čega treba da budem osudjen kao krivac. To je apsolutna neistina. Takav  isfabrikovan zaključak, bilo je potrebno nametnuti javnosti. Vesti su vrlo korektno i moram priznati krajnje nerpistrasno pisale pre par godina, dakle u samom početku organizovane kampanje protiv mene, kada se po meni "pljuvalo", bez ikakvih dokaza bilo kakve moje krivice, što je mnogima ostrašćenima odgovaralo. Korektno su izveštavale i posle sudskog procesa, kada sam odlukom Vrhovnog suda ove države, bio vraćen na službu "u moj sveti oltar". Ovde su naravno morale biti korektne, jer se radilo o odluci Vrhovnog suda jedne države.

 Medjutim, sada kada treba obelodaniti punu istinu, odnosno da sam baš posle tog procesa i dogovora koga su postigli; onda episkop Milutin, njegov namesnik Djuro Djurdjević i paroh iz Flemingtona Vladislav Djordjević, od strane crkvenih vlasti, da se ograničim; ovde u Australiji, jednostavno PREVAREN ili svejedno, postignutim dogovorom, koga nisu ispunili obmanut, oni to ne žele ni po koju cenu da iznesu u javnost, i pored toga što sam tražio. O ovome posedujem punu krespodenciju, a Vestima sam predao na uvid i celokupnu dokumentaciju vezanu za moj slučaj, smatrajući da imaju i moralnu obavezu, a ne samo profesionalnu da to obelodane, budući da su se od samog početka bavili mojim slučajem.

           Zapravo su zbog neiznošenja ovih istina, i zbog one naše dobro poznate: "rekla kazala"  i vernici zbunjeni, kako rekoste, jer im nije dostupna proverena i istinita informacija. Naime o čemu se ovde konkretno radi?

  Bio je postignut sporazum da prota Djorejević iz Flemingtona dodje na mesto drugog paroha u Kabramatu, a meni je ponudjen premeštaj u Flemington, na šta sam pristao i prihvatio razrešenje u Blektaunu, što je bila moja fatalna  greška, jer sam verovao na reč Episkopu, namesniku i parohu u Flemingtonu. Čak je u Upravni odbor CSO u Kabramati na jednoj sednici zvanično "prihvatio" protu Djordjevića kao drugog paroha. Kao što vidite, umesto da prema postignutom dogovoru dobijem premeštaj u Flemington, ja sam pune tri godine bio premešten na ULICU... Tome je naravno morao doći kraj, nažalost posle nevidjenog maltretiranja kome smo bili izloženi i šikaniaranja, koga smo ja i moja porodica na ovaj način doživeli. Pitanje ove gnusne prevare, raspravljace nadležni u ovoj zemlji, zato što se ovde zapravo radi o jednom besprimerenom i nezakonitom ponašanju odgovornih u eparhijskoj administraciji. Lično smatram da ovaj postupak ima i kriminalne konotacije, budući da je ovde u pitanju jedan nevidjeni duhovni teror, i diskriminacija koji su se nadamnom sprovodili i još se uvek nesmanjenom žestinom i beskrupulozno sprovode.

             Želim ovde isto da podsetim na legitimna rešenja merodavnih, koja odgovorna eparhijska administracija, kako prethodna tako ni ova, nisu ispoštovale. Eparhijski  Crkveni sud je u svojoj presudi konstatovao da ja u mome slučaju nemam, doslovce: "krivicu koja bi povlačila gubitak parohije ili parohijske službe". Vrhovni Sud me je zbog nepravilnosti u postupku i zbog neprimerenog odnosa prema meni, kako upravnog odbora CŠO Blektaun, tako i Eparhijske administracije, vratio na službu. U sporazumu koji je posle dogovora, kao završni dokument overen sudskim pečatom i uložen u Vrhovni sud stoji doslovce u tački broj jedan, da je Episkop Milutin bio obavezan da me "premesti", ali ne kako je to uradjeno - na ulicu, već na dogovorenu parohiju.

          U ovoj našoj sredini pojedinci se služe sa poluistinama, koje su naravno gore i pogubnije i od samih neistina. Zato nije ni čudo da se može izvesti i zaključak, da su se novine Vesti stavile u službu odredjenih struktura u srpskoj zajednici ovde u Australiji. Ovo govorim vezano za moj slučaj. Naprimer, kako možemo tumačiti njihov postupak u vezi sa objavljivanjem "Saopštenja za javnost", episkopa Irineja, koga su u celini objavile, dok moje Saopštenje za javnost, ni posle druge intervencije još nisu objavile. Nisu hteli da objave čak ni plaćeni oglas za raspored Božićnih bogosluženja, koga sam kao "probni balon" poslao. Slično se dogodilo i sa SBS-om, državnim radio programom. Tu je cela Australija, posle objavljivanja tog saopštenja, i moga zahteva za ravronpravnim tretmanom, još uvek uskraćena za pojedinačne uobičajene informacije i obaveštenja iz Crkveno Školskih Opstina SPC, adventističke crkve, ranije su objavljivali obaveštenja i islamske zajednice iz Bosne, i ostalih organizacija, društava i udruženja. No ova dva slučaja vezana za informisanje javnosti preko novina i radio difuznog sistema nisu još okončana. Nažalost, ovde se na prvom mestu radi o neistinitim informacijama koje su plasirane u javnost, posebno u vezi sa registracijom Crkvene Opštine, odnosno novinarskim jezikom rečeno, ovde se radi o dezinformacijama.

   Drugo, ja sam oklevetan, budući da je u etar otišla vest o mojim tobožnjim ranijim  "kanonskim prekršajima", koje nijedan sud u dokaznom postupku nije ustanovio, niti sam ja za bilo kakve otpužbe ove vrste bio izveden pred bilo koji sud. Tu je episkop Irinej sam tužio, sam sudio i sam presudjivao. Vi možete da kažete recimo da je "Marko ili Janko lopov" ali tek onda pošto je u nekom procesu dokazano da je neko od njih lopov, i naravno da o tome postoji rešenje nekog suda. Sve dotle, takva inkriminacija je kleveta za koju se naravno u pravnoj državi snosi odgovornost.                                                   
              Treće, meni je pričinjena velika moralna šteta i nanesena velika uvreda časti, tvrdnjom da moji obredi koje ja budem vršio, nisu "sveti" odnosno nisu "valjani", što naravno nije ostalo bez posledica. Medjutim, mojim parohijanima je i to poznato, i na to su bili navikli i ranije, još u periodu pre pomirenja u SPC, jer je ondašnja propaganda uvek tvrdila kako obredi sveštenika u Slobodnoj SPC nisu "važeći".  Isto tako u onom periodu, donedavno, imali smo pokojnog sveštenika Milenka Stefanovića, koji nije pripadao ni jednoj Crkvi, niti je čak imao ni svoga nadležnog episkopa. Verni narod tome nije onda pridavao veliki značaj, dok se ovde pokazalo u izvesnoj meri i kao kontraproduktivno. Isto tako veliki podnaslov u Vestima "TO NIJE CRKVA", izuzetno je problematičnog karaktera. Zamislite sada, da Vi javno iznesete i još napišete u nekim recimo engleskim novinama, isto ovako krupnim slovima i kažete za Adventističku Crkvu da to nije Crkva. To može da bude samo Vaše lično mišljenje, ali pred australijanskim zakonom, ona je registrovana kao Crkva, i pred njim potpuno ravnopravna sa svim ostalim Crkvama.

     Za sada, ja još uvek strpljivo očekujem intervenciiju Svetog Arhijerejskog Sinoda, odnosno Velikog Crkvenog Suda, koji bi trebao da ovaj slučaj razjasni i kaže svoju reč, mada u to ne polažem veliku nadu, jer "vrana vrani oči ne vadi", a episkopi su po nekim samo njima poznatim, inače necrkvenim merilima svrstani u kategoriju "nedodirljivih".  I da budemo načisto: ja sam spreman u svako doba da se pojavim na bilo kom sudu i da dam odgovor po bilo kom pitanju. U ovom slučaju, tvrdim da ja nisam uzrok ovoga čina, već  posledica. Uzroci su težnje odredjenih ''struktura'' u crkvi, i pojedinaca da se ja degradiram i diskavlifikujem posle tri decenije svešteničke službe. Razlozi za ovo su poznati onima koji na ovom svirepom "duhovnom zločinu" već dugo vremena rade. Primetno je da se u zadnje vreme u SPC formiraju odredjene grupe ljudi unutar crkvenih struktura, koje imaju svoje zajedničke interese u kombinaciji sa ličnim, i odredjene planove, i koje uzimaju u svoje ruke, na način na koji njima i njihovim interesima odgovara, upravljanje crkvom. Na sceni su, da se jednostavnije izrazim,  "klanovi" i njihovi "planovi".

MEAA: Kada ste pomenuli ovo "klanovi" i "planovi", da li možete reći nešto konkretnije kako sad ovde javnost ne bi ostala u nedoumici oko nedorečenog.

o. Dragan: Naravno da mogu. Nažalost pod plaštom "teokratske" vlasti, koja u principu treba da vlada u Crkvi, u mnogim eparhijama je na sceni "autokratija", što podrazumeva sistem apsolutističke, i samodržačke vladavine. Da bi se ta vlast lakše sprovodila, ona se kreira na čisto oligarhijskom principu, što znači neograničena i apsolutistička vlast jedne male grupe ljudi. To su, rečeno jezikom današnjice  "klanovi", koji mogu biti i vladari iz senke. A klanovi su prema Vujakliji "grupe ljudi vezanih zajedničkim interesima." Slično mafiji, koja predstavlja "udruženje ljudi sa opasnim ciljevima". I naravno, kada oni skroje i zacrtaju odredjeni plan, tu Vam nema pomoći. To se zapravo desilo u mome slučaju, jer sam ja bio unapred osudjen, i kada prelistate dokumentaciju videćete, da je protiv mene vodjen jedan čisto tipično, staljinistički proces. Kada su ti i takvi klanovi svesni da imaju svu moć i vlast u jednoj instituciji i da im niko ništa ne može, oni onda ne biraju metode, jer vlast je veliki izazov. Ja sam zapravo na Vrhovnom sudu branio Crkvu, kao instituciju. Branio sam i odbranio mesto, ulogu i položaj, prvo patrijarha, onda episkopa, i naravno i mesto laika u crkvi. To je bio cilj. Medjutim to se kao što vidite, izvrglo u moj sukob sa Crkvom kao institucijom, odnosno konkretno sa nosiocima vlasti u njoj. Imajući u vidu njihov plan, moju degradaciju odnosno kao krajnji cilj, moje uklanjanje, i bez obzira što je ovde u pitanju Crkva kao institucija, oni nisu prezali od gore već navedenih prevara i obmana, jednostavno rečeno od laži. Sa mnom je postupljeno tako, bez obzira što je u mome slučaju trebalo da bude rešavanje sudbonosnog životnog pitanja; pitanja moje budućnosti, moje svešteničke službe. Da pojednostavim, pitanje "hleba", koga su mi oteli, ovom prevarom – odnosno jednostavnim izbacivanjem na ulicu.

  Ovi metodi koje sam pomenuo su zapravo sve anticrkveni metodi, odnosno metodi "osudjenog kneza ovoga sveta", koji je satana. Hristos i sveti apostoli, sveti oci i učitelji Crkve nisu nas učili da lažemo, varamo, obmanjujemo... Ja sam se sa ovim metodama rada i odnosa u crkvi sreo evo posle tri decenije u svešteničkom činu. Za mene je bilo nezamislivo da sveštenik, ili episkop lažu. Meni su ovi metodi strani i ja sam se u svom ovom mome prethodnom, da se tako izrazim, "ratnom periodu", borio samo slovom zakona, Zakona Hristovog i slovom zakona jedne pravne drzave. Taj "rat" nažalost još nije završen.

           Medjutim, ono što mi daje snage da u tome "ratu" ne posustanem jeste čista i mirna savest. Kao dokaz moje nevinosti, čak i posle tri sudska procesa koja je protiv mene vodio Radoš Stevanović koji je odslikavao sveti hram u Blektaunu, posle procesa koga sam ja vodio protiv jednog dela članova upravnog odbora u Blektaunu, Državni Javni Pravobranilac (Authorny General), 13. novembra prošle godine, imenovao me je i postavio za sudiju porotnika u jednom sidnejskom Okružnom sudu. Hoću da kažem, da Javno pravobranilaštvo najbolje i iz prve ruke zna Vaše karakteristike, i da se na takvo mesto ne postavlja svako. Javnost je iz ovog članka u Vestima tek posle tri godine saznala da je pomenuti umetnik, protiv mene izgubio sud. Odnosno izgubio sva tri sudska procesa koja je protiv mene vodio. I bez obzira na sve to, i dalje kod većine zbog propagande, vlada mišljenje da sam tu ja ipak nešto kriv, jer mu je isplaćena ogromna suma novca, celih $155.000.oo dolara.  Onaj ko je sa njim izvršio nagodbu arh. namesnik Djuro Djurdjević, i to posle svih ovih izgubljenih procesa, u Crkvi kao instituciji kojoj pripada, i u kojoj drži veliki dio vlasti, nije odgovarao i nikada za to neće ni odgovarati. Niko se ne pita zašto? Trebalo je dakle da i tu ja budem proglašen krivim, da bi mi se lakše "slomila kičma."

          Isto tako, posle dobijenog sudskog procesa na Vrhovnom sudu, sa članovima  crkvene  "uprave" u Blektaunu, gde su jasno i nedvosmisleno u presudi, tačka broj 74, oni OSUDJENI  da plate sudske troškove lično, pojedinačno i to iz svog džepa, tu je "klan" odlučio da se svi troškovi, čak i njihovi, mislim ovih koji su osudjeni, plate iz crkvene blagajne – crkvenim, narodnim novcem. Opet da bude još veći apsurd, propaganda kaže da sam ja i za to kriv, što je crkvena kasa izpražnjena i što je CŠO morala da se zaduži skoro $200.000.oo dolara.

 Dalje, niko više ne postavlja pitanje pronevere Prosvetnog Fonda "Bogdan Bolata" u iznosu od $117.760,38  hiljada dolara, koji je novac bio namenski vrlo precizno odredjen, deponovan na posebnom računu i nije bio sastavni deo crkvene blagajne. Taj novac, umesto za podizanje zgrade Nedeljne škole, za koju je i gradska opština bila dala dozvolu, upotrebljen je za plaćanje sudskih troškova, budući da u crkvenoj blagajni nije bilo dovoljno. I ovde sam ja optužen, da sam ja taj novac ne proneverio, nego jednostavno nekako "uzeo", ili svejedno ukrao, ali niko ne zna kako. Čak ni posle obećanja da će biti vraćen, od strane onih koji su ga upotrebili na neadekvatan način, do današnjeg dana nije vraćen ni jedan jedini cent. Ovaj slučaj predstavlja slučaj za državnog javnog tužioca, jer je u pitanju očigledna pronevera. A po zakonu u Australiji, novac koji je dat u odredjenu svrhu, a nije upotrebljen, mora da bude vraćen.

MEAA: Ovo su samo neki od detalja nepravilnosti očigledne pristrasnosti u radu crkvene administracije. Možete li nam nešto preciznije reći u vezi sa Vašim premještajem koji je bio dogovoren, i šta mislite zbog čega on nije ispunjen?

o. Dragan: Gore sam napomenuo da je protiv mene vodjen čisto staljinistički proces, gde sam bio unapred osudjen. Bilo je samo potrebno naći modus. To je dakle razlog zbog čega taj dogovor nije ispunjen. Eparhijska administracija nije imala drugo rešenje, budući da sam bio vraćen na službu odlukom Vrhovnog suda, nego da pribegne ovoj vrsti najgrublje i bezočne PREVARE. Ovde sada ulazimo u područje koje se laičkim rečnikom naziva kadrovska politika. U toj oblasti, ovde vlada nevidjena i nebivala korupcija, na šta sam ukazivao i prethodnom i sadašnjem episkopu.

           Primera ima dosta. Gledajući  izdvojeno moj slučaj, u vreme kad sam ja bio umesto u parohiju premešten na ULICU, u Sidnej je na upražnjenu parohiju u Elanori, koja tada još nije imala paroha, doveden sveštenik iz Novog Zelanda, i tamošnja parohija je bila ostala bez sveštenika, a u Blektaun je doveden sveštenik in Njukastla, dok je istovremeno u Sidneju bilo nas tri sveštenika bez parohije; pored mene Nikola Bilić, koji je na opštu žalost i sramotu SPC godinama mešao malter i radio kao običan zidar, i Boško Matić, koji još nije ispunio uslove za parohijsku penziju. To znači da je neko na svoj način kreirao kadrovsku politiku, bez obzira na pomenuto stanje u Sidneju, gde je po svakoj logici trebalo rešavati pitanje onih koji su već tu, a koji su bili bez službe. Isto tako, u Flemingtonu imate sveštenika koga protivno patrijaršijskoj uredbi o penzionisanju aktivnog sveštenstva u 65 godina života, prethodna i sadašnja eparhijska administracija još uvek drži tamo punih pet godina nezakonito. U Ruti Hilu su skoro deset godina bila dva paroha. Sada više iz opravdanog, ili nepoznatog razloga nemogu. Kabramatu, kojoj su potrebna tri, ne dva paroha koliko je ta parohija imala punih deset godina, nju je Djuro Djurdjević u zadnje vreme pretvorio u svoj pravi "pašaluk". On je tamo inaugurisao, uz pomoć predhodnog episkopa gaženjem crkvenog ustava i posle sudskog procesa ponovo uz podršku sadašnjeg episkopa, jedan "upravni odbor", čiji je legitimitet pod znakom pitanja i koji sprovodi politiku "čišćenja" onih koji različito misle i svih potencijalnih ''neprijatelja''. Sada su doneli odluku da se ne može obnoviti članstvo onima koji su bili svedoci na kriminalnom sudu, koji je vodio državni javni tužilac, protiv jednog broja članova tog upravnog odbora. To je generalno. Ali, što se tiče parohijske administracije, on je recimo kad je bio na odmoru u otadžbini nekoliko nedelja, sam sebi odredio zamenu, što je isto protivno crkvenim pravilima, gde u slučaju odsustva dužeg od sedam dana, zamenu odredjuje episkop. I umesto da ga zamenjuje neko od sidnejskih sveštenika koji su bili bez parohije, a tada nas je bilo dvojica, dolazili su da ga zamenjuju, zamislite, iguman Teodor iz manastira Ilajn, kod Melburna, i Milić Rakić iz Njukastela, gde je sveti hram tada bio ostao naravno bez bogosluženja, a tamošnji parohijani bez molitve i pričesti. Ili recimo slučaj od pretprošle godine, gde je tadašnji paroh iz Njukastla Nenad Djurašinović ostavio na Djurdjevdan sveti hram bez bogosluženja, i došao da sluzi u Blektaunu. To recimo ne bi bilo strašno da je bilo zaista potrebe. Medjutim, tamo su više od dvadeset svečara, koji su doneli kolače, dvojica od njih su vozili više od sto kilometara, "poljubili vrata" na crkvi, dok je paroh slagao predsednika upravnog odbora, da mu je vladika naredio da služi u Blektaunu. Kad vi imate takav javašluk i neodgovornost prema svojoj službi i parohijanima, onda znate koliko je sati, i šta je u pitanju. U ovom slučaju u pitanju je bio deo zavere, jednostavna "razbojnička" otimačina moje parohije, u dosluhu sa namesnikom. Taj sveštenik se ne kažnjava, već se nagradjuje otetom parohijom. Šta se iz ovoga može zaključiti, više je nego jasno.

 U Sidneju, gledajući čisto kanonski, i imajući u vidu potrebe, mogu se postaviti ovoga momenta četiri nova sveštenika i to, u Flemingtonu, Ruti Hilu, Kabramati i sada je nova crkva kupljena u Liverpulu, koji je posebna priča za sebe. Kad kažem da je Liverpul priča za sebe, za sada želim samo da napomenem da mi je bivši episkop Milutin svojevremeno, tačnije 31. jula 2006. godine, kada je "pokušavao" da reši moj status u skladu sa gore pomenutim dogovorom, pismeno ponudio zvaničnim aktom, da tamo ja lično otvorim bogoslužbeno mesto, sa ciljem da se osnuje parohija, kupi zemlja i gradi nova crkva. Uskoro ću javnosti predočiti i obelodaniti punu istinu, i sve zakulisne radnje u vezi sa kupovinom te crkve.

  Sve ovo svedoči, da u Sidneju za mene ima i postoji rešenje. Ovo su sve navedeno fakta, ali "Klanovi" prave drugačije "planove" u kojima za mene nema rešenja. U Liverpul se prema naznačenom dovodi sveštenik iz Melburna. Za mene je umesto da se donese rešenje, kao što vidite izvršeno raščinjenje. Ovde se u neku ruku ponavlja dobor poznati "minhenski slučaj", vezan za protu Slobodana Milunovića, koji je posle 36 godina svešteničke službe, po nečijim "planovima" trebao da bude premeštan iz Minhena, u kome je proveo pola svoga života, kao ja u Sidneju?! Ili najnoviji slučaj problematičnog premeštaja dvojice dugogodišnjih čačanskih sveštenika, koji su u znak protesta protiv despotizma jednog episkopa, započeli štrajk gladju.

          Ovo je što se tiče konkretno mene i Sidneja u vezi sa crkvenom kadrovskom politikom. Medjutim, šire gledano, u obe eparhije trenutno vlada jedno konfuzno stanje po ovom pitanju. Ako pogledamo u kalendar i adresar CŠO i parohija, videćemo da Dragoljub Pantelić i Staniša Ostojić, praktično nemaju parohije, već samo opslužuju i to samo par puta godišnje, a vode se kao parosi gde se stiče potpuno naopak utisak, da imaju punu parohijsku službu. Onda imamo bez parohija Jakova Jovića, Boška Matića i Radomira Aleksića. Znači bez mene trenutno u obe eparhije imamo pet sveštenika bez parohija. Istovremeno poznato je da je Nenad Djurašinović za vreme služenja u Njukastelu i jedno vreme u Blektaunu, pored beneficija i regularnih prinadležnosti, primao od države preko socijalne službe i platu za nezaposlene. Za ostale ne znamo. Isto tako imamo jednog sveštenika koji je punih dvadeset godina penzioner, odnosno od samog rukopoloženja, i još je uvijek u aktivnoj parohijskoj službi. Sve je ovo predmet za Centerlink i Imigracioni department, jer episkop Irinej pored toga što ima ovako veliki broj sveštenika bez pune parohijske službe, i bez parohija, on dovodi nove i tako jednostavno pravi hiperprodukciju. Doveo je već trojicu, i još trojicu prema saznanju, primio u jurisdikciju.
 

MEAA: Kada ovo sve sagledamo i imajući u vidu da Vaša agonija traje već dugo, i da je ovdje u pitanju jedan, kako bismo rekli, iscrpljujući rat nerava, kako sve to podnosite i u kojoj se to mjeri može negativno odraziti na Vaše zdravlje?

o. Dragan: Naravno da je nemoguće da se ovaj nevidjeni duhovni teror ne odrazi negativno, bez obzira koliko je čovek i psihički i fizički jak. Sama pomisao da ste na "stubu srama" tri pune godine, ali na stubu srama bez zrna, bez trunke, bez dlake dokazane krivice, kako to naš narod ume da kaže, dovoljna je da vam predoči razmere stradanja kome sam izložen, ne samo ja, nego i protinica a to se naravno negativno odražava i na decu, koja više i nisu obična deca, već akademski gradjani. Kako njima da objasnim zbog čega je njihov otac, posle tri decenije parohijske službe kao običan razbojnik, jednostavno izbačen "na ulicu".

        Konkretno, veliki intenzitet stresa, kome ste izloženi i koji neobično dugo traje, to je opšte poznato, uzrok je odredjenog psihološkog bola i uzrok je pojave depresionog sindroma, dok istovremeno u fizičkom pogledu utiče negativno na imuni sistem. Pad imauniteta negativno utiče i urušava fizičko zdravlje. Ovo je bio razlog da sam se i u dva navrata našao u bolnici. Koincidentno, što može da vam predoči i sliku o tome, koliku "podjednaku" brigu episkop Irinej vodi o svakom svome svešteniku, dogodilo se da sam ja 8. maja prošle godine bio u bolnici, na operacionom stolu i pod anastezijom, da bi me po izlasku iz bolnice dva dana kasnije, zateklo pismo u kome mi episkop saopštava da mi zabranjuje sveštenodejstva, i to kako u aktu stoji: "zbog mogućeg kanonskog prekršaja". Medjutim, prema krivičnim pravilima, ako se svešteniku zabranjuje sveštenodejstvo, postoji klazuzula kojom se regulišu njegovi materijalni prihodi, od kojih on treba da živi. Njega to nije zanimalo, kao ni prethodnog episkopa Milutina. To je ona svima dobro poznata "kazna" koja je izrečena unapred, gde isto piše da treba da dokažem svoju nevinost, pa onda da mu se obratim da me od nje oslobodi. To je bio unikum u jednom pravnom poretku i tu doživljavate naravno sve šok za šokom. Moj život je ovakvim postupcima mojih pretpostavljenih, jednostavno bio pretvoren u pakao.

         Ja sam to doživeo kao jedno obično iživljavanje i sadizam, jer se ovi i ovakvi postupci  graniče sa iživljavanjem i sadizmom. To je počelo još u vreme prethodne administracije i sada se samo nastavilo. Čini mi se da je katolička inkvizicja bila humanija, jer oni su ubijali samo telo. Ovde je na sceni dvostruko ubistvo; telesno, ostavljajući te na ulici i bez hleba, i duhovno, zabranjujći svestenodejstva i uzimajući svevstenički čin. U cilju očuvanja moga, koliko je to moguće, kako mentalnog tako i fizičkog zdravlja, budući da za mene kao što ste videli, nije bilo rešenja, ja sam bio jednostavno prinudjen na ovaj potez.

          Ono što mi je još teže padalo, to je da posle trideset godina sveštenosluženja, nisam redovno vršio bogosluženja. Nisam imao čak ni odredjeno bogoslužbeno mesto, dok se moj slučaj konačno ne reši, što je episkop po crkvenim pravilima bio dužan da mi odredi. Ne samo meni, nego svakom svešteniku koji nema parohiju po kanonskom poretku u Crkvi odredjuje se i zna se bogoslužbeno mesto. Za odredjivanje bogoslužbenog mesta imam i odluku Svetog Sinoda iz Beograda, od 28. septembra u kojoj stoji da se obratim episkopu Irineju da mi ga odredi. Naravno, to se nije dogodilo.

           Danas se psihički mnogo bolje osećam, jer imam na raspolaganju sveti hram u kome redovno bogoslužim sva predvidjena bogosluženja, gde se naravno redovno i pričešćujem. Ovde su bogosluženja dosta duga i služe se po tradicionalnom ustaljenom poretku. Uoči svakog praznika i nedelje imamo večernja bogosluženja, a nedeljom i praznikom, služba nije svedena samo na Svetu Liturgiju kako je to praksa u Srpskoj crkvi, već se obavezno služi Jutarnje bogosluženje, koje počinje u 8.oo časova, i u produžetku Sveta Liturgija, što sve zajedno traje, zavisno od tipika, izmedju 3 i 4 sata.
 

MEAA: Mnogi pravoslavni vjernici ne znaju da skoro 30% pravoslavnih Grka pripada Orthodox Church of Greece koja poštuje stari kalendar (čiji ste Vi odnedavno sveštenik), a da SPC, Ruska i ostale kanonske priznate pravoslavne crkve ne priznaju ovu, već Grčku pravoslavnu crkvu koja prati rimokatolički kalendar? Kako objašnjavate ovakav paradoks?

o. Dragan: Mnogo toga je, kako rekoste "paradoksno" danas, u ovom vremenu u vaseljenskom pravoslavlju, što mnogi ne mogu na odgovarajući način da razumeju. Podele, ja ne volim da koristim reč "raskol", nastale su u Grčkoj, Rumuniji i Bugarskoj, odmah neposredno po inauguraciji novog kalendara rimskog pape Grigorija, posle istorijski još uvek problematičnog takozvanog "svepravoslavnog kongresa" koji je održan 1923. godine u Istanbulu. Tadašnji carigradski patrijarh Meletije snosi direktnu odgovornost za ovu podelu, i u pojedinim crkvenim krugovima možete i čuti da se kaže "Meletijev raskol". Što se tiče konkretno Grčke, atinska arhiepiskopija je zajedno sa carigradskom patrijaršijom prihvatila novi kalendar, dok je cela Sveta Gora, jedan deo episkopata i sveštenstva, i verujućeg naroda, ostao na tradicionalnom poštovanju i upotrebi starog kalendara. Sada ispada da su ovi koji poštuju i dalje stari kalendar "raskolnici" i "nepriznati" od ostalih "oficijelnih", ili crkvenom terminologijom rečeno kanonskih pravoslavnih crkava.

          I tu zaista postoji paradoks: oni koji su promenili kalendar i služe po novom, kako s pravom rekoste "katoličkom" kalendaru, oni su Kanonska crkva, dok su ovi drugi koji su zadržali stari kalendar, navodno "nekanonska", odnosno nepriznata crkva. Isto tako danas, carigradska patrijaršija priznaje celu Svetu Goru koja je pod njenom jurisdikcijom ali koja je zadržala u korišćenju i bogoslužbenoj upotrebi Stari kalendar, a ne priznaje one mitropolite, episkope i verni narod širom Grčke i u dijaspori, koji isto kao i Sveta Gora poštuju stari kalendar.

             Drugi paradoks su recimo Srpska i Ruska pravoslavna crkva, koje su obe ostale pri poštovanju starog kalendara, zajedno sa Jerusalimskom patrijaršijom, i u kanonskom su opštenju sa ostalim novokalendarskim patrijaršijama i arhiepiskopijama, a nisu u opštenju niti priznaju ostale starokalendarske crkve koje imaju svoje Sinode, i naravno kao i one u bogoslužbenoj upotrebi imaju isto stari kalendar.

             Ruska crkva je imala do prošle godine veliku podelu, na Moskovsku Patrijaršiju i Zagraničnu Rusku Crkvu, ne računajuci podelu koja postoji u samoj Rusiji: na Staroverce i Katakombnu Crkvu. Zagranična ruska crkva, koja je isto ostala pri poštovanju starog kalendara, bila je odvojena i od strane moskovske patrijaršije nepriznata odnosno smatrana za  "raskolničku" crkvu. Istovremeno Ruska zagranična crkva je bila u kanonskom opštenju sa starokalendarskim Svetim Arhijerejskim Sinodom iz Atine, kome ja danas pripadam, sve do ujedinjenja sa moskovskom patrijaršijom. I još nešto što je mnogo interesantno i zaista paradoksalno: Ruska zagranična crkva je smatrana za raskolničku crkvu, ne samo od moskovske, nego i od carigradske partrijaršije, dok je Srpska Crkva bugući u kanonskom opštenju sa moskovskom i carigradskom patrijaršijom, istovremeno bila u kanonskom opštenju sa ruskom zagraničnom crkvom, za koju ove tvrde da je bila "raskolnička", jer je nisu priznavale za navodno kanonsku.

             Što se tiče Ruske zagranične crkve, interesantno je napomenuti neke detalje, koji su u ovom kontekstu interesovanja, vezane za Srpsku crkvu. Recimo brat od strica moga dede, episkop Sava Saračević je bio sveštenomonah, a kasnije i episkop kanadski Ruske zagranične crkve. Istovremeno i sveti vladika Nikolaj Žički, čije ime naša CŠO nosi, poslednje dane svoga ovozemaljskog života nije proveo u okrilju Srpske pravoslavne crkve. Bio je rektor i profesor bogoslovije u ruskoj zagraničnoj crkvi, u Hananu - Pensilvanija, gde je i blaženousnuo. Istu tu bogosloviju je pohadjao i sadašnji episkop australijsko-novozelandski g. Irinej. Znači li to da su oni svi bili u jednoj "raskolničkoj" crkvi, koju su kao "raskolničku" tretirali sve do ove godine i Ruska pravoslavna crkva – moskovksa patrijaršija i vaseljenska – carigradska patrijaršija, grčka arhiepiskopija kao i ostale pravoslavne patrijaršije?

Ovde treba da postavimo pitanje, i zatražimo odgovor u kontekstu saopštenja episkopa Irineja: da li su obredi sveštenika koji su sveštenoslužili u toj "raskolničkoj" ruskoj zagraničnoj crkvi bili sveti i važeći?
 

MEAA: Da se ponovo vratimo Vama. Šta za Vas lično znači ovaj čin ekskumunikacije? Da li ste ga doživjeli kao jedno olakšanje ili osjećate jedan vid razočarenja vezanog za totalitarizam, koji se pokušava nametnuti u hijerarhiji SPC u Australiji?

o. Dragan:  Ovo pitanje je vrlo interesantno, jednim delom, kada sad vidim i mogu da sagledam ko je sve i na kakav način, učestvovao i "saučestvovao" u mome ekskomuniciranju, jer u ovoj prljavoj igri nije samo episkop Irinej.  On je svojim neiskustvom inauguratorima poslužio samo kao orudje.  Drugim delom, tek kada sagledamo na kakav je način to uradjeno, i da su u "obračunu" sa mnom korišćeni najprljaviji metodi: laž, prevara, obmana... onda je to za mene veliko olakšanje.

         Sa druge strane, razočaran sam takoreći potpunim odsustvom delatne LJUBAVI, koja danas izgleda postoji i ostaje i opstaje, i koja se pojavljuje samo na rečima. Nema je na delu u upravljanju svetom crkvom. Razočaran sam odsustvom dijaloga zasnovanog zapravo na toj pravoj i delatnoj ljubavi. Razočaran sam putpunim odbacivanjem prava pojedinca, sveštenika i vernika na drugačije mišljenje.

Mi na to u Australiji nismo navikli. Odbacivanjem prava na diskusiju, prava na ispravku grešaka, jednostavno lišavanjem prava na pokajanje i primenom principa "ili se pokloni ili se ukloni". Razočaran sam na nerešavanje tekućih problema u skladu sa Hristovim jevandjelskim načelom: "Ljubi bližnjega svoga". Ovde se danas, ja opet posmatram iz perspektive moga slučaja, primenjuje umesto ovoga, novi princip, možda apokaliptični ili ekumenski: "Ubi bližnjega svoga." Razočaran sam primenom "biča" i grube sile, koja se zaodeva u dekrete, akta, naredjenja, deklaratone odluke, javna saopštenja, kažnjavanja, ekskomuniciranja, isključenja iz crkvene zajednice po kratkom postupku, bez suda i sudjenja, bez sprovodjenja dokaznog postupka, bez prava na odbranu. Mnoge stvari liče na nama dobro poznate takozvane "preke sudove". U mome slučaju toga ima dosta. Kažnjen sam recimo zabranom svestenodejstva "unapred" dok ne dokažem da nisam kriv, a pod pretpostavkom da imam neki "mogući kanonski prekršaj". Onda kada sam dokazao da prekršaja nije bilo, opravdanje se nalazilo u nečem sasvim trećem,  irelevantnom. Itd. Its.

        Premudri Solomon je još u Starom zavetu ukazao na gore pomenuti osnovni hrišćanaki princip: LJUBAV, koji je jedini u stanju da pokrije prestup. On doslovce kaže da "ko pokriva prestup, taj traži LJUBAV". Brigu za svaku dušu, za koju episkop ili sveštenik treba da da odgovor na Strašnom sudu, naznačio je Spasitelj u poznatoj jevanjdjelskoj priči o pastiru i sto ovaca, gde je bila u pitanju jedna koja je "zalutala", koja se izgubila. Šta je on uradio? Ostavio je svih onih devedeset devet, i otišao da traži onu jednu koja se izgubila, da bi je spasao i nije došao dok je nije našao, odnosno priveo spasenju, svestan da će za nju morati da da odgovor na Strašnom sudu.  Pema svemu što se trenutno dogadja i što je na sceni, izgleda da je došlo vreme da će i "kamenje progovoriti."
 

MEAA: Mnogi su, a i danas tako misle, u proglašenju crnogorske nezavisnosti vidjeli čin izdajstva od strane Crne Gore i teško se mire sa činjenicom da je Crna Gora jedna od najstarijih država koja je na isti način kao i ostale države bivše Jugoslavije imala pravo da povrati svoju nezavisnost. Koji je Vaš stav po ovom pitanju?

o. Dragan: Ovde prelazimo malo na politički teren, u kome se ja ne snalazim najbolje. Ali, meni uopšte nije jasno, ko može da u proglašenju nezavisnosti Crne Gore vidi neki čin izdajstva, u bilo kom smislu, a posebno u političkom. I ako neko vidi čin izdajstva, voleo bih da znam koga je to Crna Gora kao dražava izdala? Činjenice su da su se Srbija i Crna Gora jedine odrekle svojih država, ulaskom u Jugoslaviju. One su dakle u tu prvu Jugoslaviju donele, da se tako izrazim, svoje nezavisne države, koje su kao takve već postojale, a čije postojanje potvrdjuje i dug istorijski period. I šta se dogodilo posle raspada ove druge Jugoslavije? Umesto da su Srbija i Crna Gora prve ponovo dobile svoje nezavisne države, dobile su ih neke druge, koje kao države nikada nisu ni postojale, da bi Srbija i Crna Gora bile poslednje, koje su dobile svoju nezavisnost, i to posle dosta godina silnog natezanja i politiziranja, koje je prouzrokovano jednim nasilničkim stvaranjem treće Jugoslavije, u kojoj su samo one bile članice.
 

MEAA: Dali postoje, i ako postoje kakve su Vaše veze sa Crnom Gorom?

o. Dragan: Postoje. I moje veze sa Crnom Gorom su višestruke, porodične - krvne i emotivne. Što se tiče mene, devojačko prezime moje majke je Perović. Njenog oca Ljubomira u kolevci je iz Crne Gore 1901 godine doneo njegov otac Periša Perović. A što se tiče moje protinice, njen čukundeda Veličko Petrović je iz Crne Gore došao u Šumadiju pred kraj devetnaestog veka. Po Veličku oni su kasnije promenili i prezime u Veličković. Tako da ako u Crnoj Gori postoje neki drugi Petrovići osim Njeguša, onda postoji i verovatnoća da i moja protinica nije iz Njeguša. To znači da sam ja po majčinoj liniji Crnogorac, a protinica po očevoj. Drugo, rodjeni brat moga dede Dragomira, Ljubomir – Ljubo Saračević, čuveni predratni trgovac, i zadužbinar, podigao je u ono vreme čuveni hotel Avalu u Budvi, koji je dugo godina bio simbol Jadranske obale, a čiji je naravno bio i vlasnik. On je isto tako prokopao i tunel kojim se danas može pešice doći do plaže Mogren.

         Što se tiče Australije, i ovde sam vezan za jedan broj porodica iz Crne Gore, koje su skoro četvrt veka moji parohijani, i koji su to bili i ostali i danas.

          Isto tako, u ono vreme posle raspada Jugoslavije, moja bivša CŠO u Blektaunu bila je ta koja je ovdašnjim Crnogorcima  pružila gostoprimstvo i punu podršku. Godinama sam na dan slave Sv. Georgija, osvećivao slavsko znamenje i sekao slavski kolač. U ono vreme sam još bio na položaju sekretara Eparhija za Australiju i Novi Zeland NGM (Bivše Slobodne Srpske Crkve), i zbog ovakve saradnje trpeo sam udarce, za koje samo ja znam kakve.

           Ovo pominjem sa posebnim razlogom, jer sam već zbog toga što sam i Vama zvanično i javno kazao da su vrata Svetog Hrama u kome trenutno služim širom otvorena svim pravoslavnim vernicima, što je bio slučaj i ranije, bez obzira na svoju nacionalnu pripadnost, naravno bez uslovljavanja i potenciranja ko se kako izjašnjava i ko se kako oseća po tom pitanju, već dobio nekoliko telefonskih poziva u negativnom kontekstu. Pored toga što služim u grčkoj starekalendarskoj crkvi i opslužujem njihovu parohiju, na bogosluženjima imam pored svojih parohijana, i jedan broj Rusa, koji nisu prihvatili i ne žele da budu pod moskovskom patrijaršijom. Oni su se posebno organizovali, i njihov episkop Agatangel je ostao u kanonskom jedinstvu sa grčkom Starokalendarskom crkvom čiji sam ja sada sveštenik, tako da sam prinudjen da služim na tri jezika; grčkom, srpskom i crkvenoslovenskom specijalno zbog Rusa, a naravno moram da im se obraćam, pa čak i neke obrede vršim i na engleskom, zbog onih koji su ovde rodjeni.
 

MEAA: Na kraju, da li nam možete nešto reći o planovima, ako to nije tajna.

o. Dragan: Sve što se u Crkvi dogadja, to ne sme i ne treba da bude tajna. Trenutno radimo na konstrukciji WEB sajta za Crkvenu Opštinu. Episkop Irinej je svojim angažmanom doprineo blokadi informacija o dogadjajima u Crkvi i nacionalnom životu, na državnom SBS radiju. Koliko će to trajati, ne znam. Sve što ja tražim, to je ravnopravan tretman. Zabraniti obaveštenja Crkvene Opštine "Sveti Nikolaj Žički", a objavljivati obaveštenja ostalih CŠO SPC, predstavlja akt diskriminacije. U tom cilju, razmisljamo o zakupljiivanju vremena na jednom od FM radio kanala i pokretanje radio programa naše Crkvene Opštine, koji bi se u početku emitovao jednom nedeljno. Pored toga, Grčka Starokalendarska Crkva je izraziti protivnik Ekumenizma. Posebno je važno napomenuti da je Sveti Vladika Nikolaj Žički bio taj koji je sprečio uvodjenje katoličkog kalendara u Srpsku Crkvu, pored toga što je Srpska Crkva na gore pomenutom kongresu u Carigradu bila zvanično prihvatila da uvede promenu. Ovo mnogi naši vernici ne znaju. Treba imati u vidu da je Sveti Nikolaj bio protivnik i najodlučniji borac protiv Konkordata – sporazuma po kome je Rimokatolička crkva trebala imati odredjene povlastice u odnosu na Srpsku Crkvu u kraljevini Jugoslaviji. Zahvaljujući isto njemu i ovaj projekt ondašnje kraljevske vlade bio je srušen. Imajući u vidu sve ovo što je bilo vezano za delatnost i borbu Svetog Vladike Nikolaja, u znak naše obaveze i dužnosti prema njemu, naša će orjentacija biti ANTIEKUMENIZAM. U tom cilju, pored WEB sajta, i radio programa, planiramo štampanje knjiga iz ove oblasti. Prva na redu u ovoj edicijii biće knjiga Sidnjela manastira Dečana o. Save Janjića "Ekumenizam i vreme apostasije", što pojednostavljeno znači "Ekumenizam i vreme otpadništva od prave vere." Onda su na redu izdanja u vidu brošura, sva do sada pojedinačna kretanja na ovom polju, počev od skidanja anatema pape Pavla Šestog i patrijarha Atinagore, kako bi se naš narod koji ne poznaje ovu problematiku, što bolje upoznao kakva nam opasnost preti od jeresi nad jeresima – ekumenizma i od takozvanog Svetskog Saveta Crkava. Naravno radićemo na okupljanju antiekumenista kao i srpskih zilota u Australiji.

          Na kraju, želim da se neizmerno zahvalim Vama na ukazanom vremenu, na interesovanju mojim pitanjem odnosno mojim problemom. Posebno želim da se zahvalim svim mojim parohijanima koji su mi u celom ovom periodu davali, a tako i danas daju podršku, koji i dalje duboko veruju u moju osvedočenu nevinost, i koji su svesni i znaju da sam prognan na "pravdi Boga", kako to oni kažu, ili kako kaže sveto Jevandjelje "prognan pravde radi", i da je protiv mene organizovana jedna zavera nevidjenih razmera, sa ciljem da se prvo: prognam iz Sidneja u kome živim skoro četvrt veka, u kome sam proživeo gotovo polovinu moga života, u kome su mi sve: i parohijani, i porodične i društvene-socijalne veze, u kome imam i svoj dom "u znoju lica svoga" stečen, i drugo: ukoliko to ne uspe, da budem prokažen i lišen svesteničkog čina.

 

 

Odštampaj stranicu


Vrati se na početak
www.montenegro.org.au