Program | O nama | Reagovanja, pisma...Prezimena u CG l Plemena u CG


Неписмена у најписменијој земљи

 

 

 

Свака селидба у нову земљу повлачи за собом разне проблеме. Можда је највећи, непознавање језика те земље. Ово је поготово изражено тамо где је култура удаљена од наше, где се служе другачијим писмом и у чијем језику не можете да препознате где је почетак, а где крај речи.

Јапански језик се потпуно разликује од нашег и осталих индо-европских језика. Граматички је сличан корејском, а различит од кинеског, иако је кинеско писмо(ткзв.КАНЂИ) извршило највећи утицај на јапански. Јапанци су прихватили канђи од Кинеза и модификовали и прилагодили га свом језику. Сматра се да постоји око 50.000 карактера у јапанском језику, али се за првих 12 година школовања научи нешто мање од 2000. То је довољно за читање новина, уџбеника и докумената. Да би се могла читати стручна литература или лепа књижевност потребно је знати још 2000-3000 идеограма.

Уз канђи се користе и два фонетска писма: ХИРАГАНА и КАТАКАНА. Оба писма се састоје од по 45 основних симбола (уз педесетак варијација основних) и сваки симбол, изузев пет самогласника,означава двоглас.

И поред изузетно компликованог система писања, неписмених овде нема! Ипак се не чудим засто је МАНГА толико популарна овде. Манга (цртани романи) је толико распрострањена и прихваћена у јапанском друштву да је читају скоро сви, на свим нивоима, а тематика је шаролика: забава, историја, књижевност, политика, природне науке...Видела сам издање манге - Комплет дела Лава Толстоја. Сва срећа што сам неписмена!

Сасвим је нормално што велика већина странаца ни после дуго година проведених у Јапану није у стању да чита. Пре него што сам се доселила у Јапан, неко ме је саветовао (из ове перспективе потпуно погрешно) да научим прво катакану (којом се пишу реци страног порекла) јер ћу барем разумети шта је написано. Која заблуда! Могла сам да прочитам, али нисам ништа разумела. Како сам тада могла знати да је ХАНБАГА = хамбургер , КУРЕЂИТО КАДО = кредит кард, СЕКУХАРА = сексуално узнемиравање....Наравно нисам ни знала да ће ме прекрстити, па сам постала Бесуна Берусебици.

Била је права ноћна мора кад су ми деца кренула у школу јер је основни вид комуникације са учитељима свакодневна размена писама. У почетку нисам знала шта се дешава у школи, да ли деца имају неких проблема, шта уче и шта треба да им припремим за одређене часове или излете. Срећом Јапанци су увек и свуда изузетно љубазни и предусретљиви према странцима и спремни да помогну, тако да су врло стрпљиво сачекали и помогли ми да се прилагодим њиховом друштву и култури.

Јапанци много и вредно раде и потпуно се посвећују послу, али је сасвим прихватљиво рецимо да се задрема на пословном састанку или предавању. То је последица живота - овде се ради 10-15 сати дневно. Таквим темпом се почне још у основној школи јер се мора уписати у солидну (по могућству елитну) школу.

На годину дана обавезног забавишта се надовезује 6+3+3 или 6+6 систем школовања. После следи виша стручна школа или факултет. Првих девет година су обавезни. Државне школе су бесплатне, као и уџбеници. Држава дотира исхрану, тако да се за ручак плаћа симболична свота. Постоје и приватне школе и има разних, од оних "плати, па добиј диплому" до врло захтевних и елитних. Међу најбољим школама и универзитетима исти је број приватних и државних.

Ђаци уче вредно и пуно. У вецерњим сатима похадјају ЂУКУ, додатне школе, да би могли да положе тешке пријемне испите. У основној школи постоје само три описне оцене: „добро сам успео“, „успео сам“ и „потруди се још мало“. И поред тога компетиција је велика. Огроман је притисак на децу да што боље прођу на испитима и резултат тог притиска је напета академска атмосфера и велика стопа самоубистава међу средњошколцима. Постоји јапанска изрека - “спавај четири сата и положићеш, спавај пет и пашћеш”. Заиста, многи средњошколци не спавају више од три, четири сата дневно у години која претходи пријемном испиту. Цео тај процес се зове ШИКЕН ЂИГОКУ или “испитни пакао”. Иза свега стоји КЈОУИКУ МАМА тј. “образовна мама” која сву своју енергију, уштеђевину и слободно време посвећује академском успеху свог детета.   

Већина јапанских ученика је врло јака у природним наукама, националној историји и матерњем језику. Међутим са енглеским, светском историјом и географијом стоје климаво. Много вредних ђака  ће побркати Уганду са Украјином, реци ће да се држава 'Грузија-Херцеговина' налази у Африци и да је свим Европљанима енглески матерњи језик.

Школска година почиње у априлу, распусти су кратки. Од ниже средње сшколе се носе униформе и све је регулисано: закопчано горње дугме, боја доколеница, дужина сукње итд.

Разредни старешина је саветовао мојој кћерци да не носи црвени капут преко униформе јер је боја превише нападна и предложио јој је нешто скромније!

Међутим, уз све проблеме око језика и писма, потпуно другачије културе и често другачијих етичких принципа, никад нисам имала бојазан да ће ми деца бити изложена дроги, алкохолу, па чак ни дувану.

Наркотици нису овде брига родитеља. Највећа брига је да ли ће дете успети да се уписе у жељену школу или универзитет. Већа брига је да ли ће их неко у школи понижавати и кињити што је доста распрострањена појава,  да ли ће их група прихватити и како ће се уклопити у ригорозна друштвена правила и стриктне норме понашања.

Као и свака земља, тако и Јапан има својих предности и мана. Овде владају ред, рад и мир. Међутим, мало спонтаности и ноншалантности би добро дошло да им освежи и развесели живот.

 

Весна Белушевић, Цукуба сити, Јапан

[објављено: 26/02/2008]

 

Petar , 27/02/2008, 01:08

Živeći u Jokohamu godinu dana, video sam da iako đaci spavaju četiri sata dnevno, spavaju i čim uđu u voz, bilo to sedeći ili stojeći - možemo reći da spavaju barem 45 minuta na voz u jednom pravcu. Nemogu nabrojati koliko sam puta i ja u prepunom vozu zaspao 'na noge'. To je sasvim normalna stvar :)

Cux! , 28/02/2008, 11:49

Provela sam 6 meseci na Guamu, osecate tacno tako buru emocija, mentaliteta . Sve se tacno zna, velika disciplina. Treba u takvoj sredini umeti pustiti korenje, tada se sve nekako samo iskristalise. Ljubaznost im je vrlina , dosta se moze nauciti. Divan spoj dve kulture. Deca Vam lepo odrastaju.Imate srece! Sve najbolje, ali ne zaboravite da deca citaju i pisu S R P S K I . Treba da znaju ko je Desanka Maksimovic i Ivo Andric . Nemojte mi zameriti, mi smo mali narod , treba negovati nase divne obicaje, uprkos svemu. Hvala!

Yamammoto , 28/02/2008, 12:33

I u Japanu postoji godisnji odmor. Odakle dolazi ta masa japanskih turista po svetu. Zvanicno se dobijaju 2 nedelje godisnjeg odmora. Zvanicno dobija Japanac i oko 4-5 plata kao godisnji bonus. Postoji nepisano pravilo da Japanac poklanja svom preduzecu jedan deo svog odmora.To " svom preduzecu" zvuci malo cudno ako se poznaje cinjenica da veoma mali broj sluzbenika u Japanu poseduje radni ugovor, u Japanu se radi na poverenju, ima vecu moralnu i pravnu vrednost od svakog napisanog ugovora u Evropi ili Americi.

Goran Vladisavljevic, 29/02/2008, 00:31

Bio sam pre dve godine u naucnom gradu Tsukubi. Divno iskustvo u svakom pogledu. Japanci su predivni ljudi, preljubazni prema strancima, imaju divnu kulturu koja zahteva odredjeno vreme da vam udje pod kozu a tada postajete jednim malim delom svog bica Japanac i kada jednom napustite Japan to malo parce Japanskog sto ostane u vama cezne do kraja zivota za rascvetalim tresnjama u prolece, za bastama irisa i kamelija u parkovima, za przenim jeguljama u sojinom sosu, za svim onim sto Japan cini Japanom i sto se samo u Japanu moze doziveti.

bungalow , 03/03/2008, 00:52

Svaki kupac nekretnine verovatno radi, prima platu. Zna koliko zaradjuje, koliko mu treba za zivot, koliko mu ostaje posle svih troskova. Uzima kredit od banke, banka mu odredi kamatu u procentu, fiksnom na nekoliko godina, i vreme otplacivanja kredita. Ucesce kupca bi trebalo po svim normama da bude najmanje oko 20%. Uz to je kupac dobijao od banke detaljan proracun pre podpisivanja ugovora, ne mojte sada da svu krivicu svaljujete na banke, znam tesko je kada su oci vece od novcanika. Svako je unapred znao sta ga i koliko ceka,a na radno mesto niko nema tapiju, sem donekle ljudi koji se bave privatnim biznisom i koji mogu da imaju uticaja na primanje. Osim toga kod velikog broja kupaca deca su napustila roditelje i uzeli sebi stan, cesto je ta plata kasnije nedostajala. Taj se problem ponavlja svakih 15-20 godina, ljudi nikako da nauce, zaliti treba one bez posla, sa malim primanjima i izgledom da ce im se nesto poboljsati. U Americi postoji jos jedan veliki problem, a to je komsiluk. Komsiluk dize ili obara cene kucama, u ulicama gde zivi belo stanovnistvo posle ulaska 1-2 crnacke porodice cena pada u roku od pola godine i do 30-50%, to sa rasizmom neva veze to je fakt.

 

Odštampaj stranicu


Vrati se na početak
www.montenegro.org.au