Program | Uprava | O nama | Reagovanja, pisma... |  Prezimena u CG l Plemena u CG

ПОГОВОР


Досадашњи коментатори Горског вијенца нијесу правили разлику иѕмеђу појмова Србин и Црногорац, често употријебљених у Његошевом књижевном изразу. Априори је прихваћено гледиште да Његош сматра Црногорце дијелом популације српског народа која живи на простору ужем од данашње Црне Горе у оквиру четири класичне нахије (Катунска, Ријечка, Црмничка и Љешанска).
Моја дугогодишња истраживања слојева Његошеве мисли довела су ме до увјерења да појмови "Црногорац" и "Србин" код Његоша нијесу синоними. Управо, изнијансирани су већ у самом исказу и акту умјетничке експресије, мада су оба појма неопходна за правилно разумијевање друштвено-историјског и културног бића црногорског народа. Често коришћење једног, односно другог етнонима у Његошевом дјелу, не зависи од случаја или потребе да одговарајућом метричком структуром стиха пјесник изрази своју мисао, формира умјетничку слику, већ од нарочите функције, значења и посебног историјског супстрата једног односно другог појма. Да се не бисмо задржавали само на вербалном приступу, пружићемо читаоцу на увид најзначајнија мјеста у " Горском вијенцу " и " Шћепану малом " гдје се експлицитно користе појмови: "Србин", "српство", "Србија"; односно "Црногорац","црногорски", "Црна Гора" итд.
Српство у " Горском вијенцу ": О кукавно Српство угашено....Мала ти је жертва сва Србија, од Дунава до мора сињега?...Сучим ћете изаћ пред Милоша и пред друге српске витезове....Помоз`Боже, јаднијем Србима....Бог се драги на Србе разљути....Те би Србин данас Србом био!....Седмоглава изиде аждаја и сатрије Српство свеколико....Српској капи свуд име погибе....Српкиња га јошт рађала није, од Косова, а ни пријед њега....Али ко би мога помислити, да ће узет Српкиња Турчина....Да је бјеше Србин уграбио....Враг ђаволу доћи у сватове, те свијећу српску угасити....Е слетио Милош међу Србе....Па бадњаке српске налагајте....Не кће Србин издати Србина....Витезови, Срби вртијељски....Срб и Турчин не слаже се нигда....Ђе се српски момци грабе....Млијеко их српско раѕгубало.
У " Шћепану малом ": Опрат Србу љагу са образа....Здружите се, громи и потреси, земљи српској друго лице дајте....благо мени и роду српскоме....У рај ми се претвори Расија, Српска света земља Палестина....Ка да Душан велики устаде, ка да Србе позва на освету....Ко ће ти се за гријех кајати, који паде на српско кољено....Ко ли ће ти уживат милости, кад се једном на Србе смилује....Безимењак ово вама пиће, безимењак, ама Србин прави....Бог да прости, чудног Србина!....Којим Српство негда грмијаше....Никад Срби, откад себе памте, јошт толико меса од Турчина не виђеше на једној пољани....Царе срећни, српском народу....Погибоше Срби на све стране, погибоше душом и тијелом....Около вас Србах много има....Одвазда су Срби народ храбри...Вјеровања Србе истражише....Ми смо Срби народ најнесрећни....Сваки Србин који се превјери....Те се ѕвати Србином не хоће....Ово ти је Србе искобило....Српско царство паде на Косову.... 
О Црногорцима у " Горском вијенцу ": Да ли ово светковање није, на кому си сабра Црногорце...Видите ли чуда. Црногорци!....Црну Гору покорит не могу, ма никако да је сасвим моја....Колико је наше Црне Горе....Здружио се Турчин с Црногорцем....И имају разлог Црногорци....Када газе образ црногорски....Поведе се робље црногорско....И чујте ме добро Црногорци....Стотина се скупило главара, нас Тураках и Црногорацах....Проведри ми више Црне Горе....Црна Гора иѕгуб да намири....Јел` овако, браћо Црногорци....Шта је ово, браћо Црногорци?....Ал' су мишца, име црногорско, ускрснули с косовске гробнице....Црногорци гором опасаше....Сретоше га млади Црногорци....и шћах рећи љуби Црногорце....Ево среће за све Црногорце....Кад ухвате каже - Црногорца....Ма нијесу сви сватови Турци, него има и Црногорацах....Има онђе и Црногорацах мало мање него половина....Сто пута сам гледа Црногорце, гледа Турке, а гледа Латине....Оваквога сивога сокола, Црногорка јошт рађала није....И што ћу ви крити Црногорци....Црногораца већ бјеше свакога, он готово претека јунаштвом....Не смути ли, бабо, Црногорце....Те помутих хоћах Црногорце....Знај, владико и сви Црногорци....У памет се добро Црногорци....Честитамо божић Црној Гори....Споменик је вашега јунаштва, Црна Гора и њена свобода.
У " Шћепану малом ": Добро дошли браћо Црногорци....Све за Црну Гору пропитујем....Од народа храброг црногорског....Да л' не видиш чисто Црногорце, јер су злијем трагом обрнули....Претсказују страшну погибију Црној Гори и њеној слободи....Црну Гору с мора на Морачу....Чујте мене добро Црногорци....Да на вашу удре Црну Гору....Те добјежа међу Црногорце....Турци спремни на зло црногорско....Пас и мачка, Турчин с Црногорцем, не мире се до суђена данка....Ол' предводит у бој Црногорце....Шта је било, то ће бити Црногорац поб'једити....Како да сте међу Црногорце....С договором војска црногорска....Црногорска уста јошт никада, од Косова ово не рекоше....Буд'ли мисле за мир Црногорци....Мислили су наши Црногорци....Црногорче, не бива једнако....Хајде пођи међу Црногорце....Позваћемо на договор к нама, поглаваре војске црногорске....Кад глас пуче у наше крајеве, да цар дође међу Црногорце...У Црну се Гору мимо игђе, прејевтини стари дозлабога....Несрећни се снеби Црногорци....Турцима га дају Црногорци....Кад нас почну корит Црногорци....А знаду ли зато Црногорци....Црногорци ако вјероваше....А може ли ђаво на дно пакла, црњи бити него Црногорци?....Црногорска ово је кривица, рашта јесу непокорне ћуди....Зар нијесу никад, калуђере, Црногорци покорени били....Не би никад откад људи памте, Црна Гора сасвим покорена....Те превали преко Црне Горе....Нејма силе нит је досад било, да покори ломну Црну Гору....Порашта су јадни Црногорци, како каже тако непобједни....Зар нијесу Црногорци људи ка остали народ по свијету?....Наскоро ће знати Црногорци, ђе страх лежи, каква му је мати....Црногорци не пуштају кланце....Што ће Гора Црна оправити....Црногорци никуд не излазе, у свијету из овијех гора....Која памти наша Црна Гора....Црногорци ка су равнодушни....Обичај је свагда Црногорски....Кажи шта би, збиља, Црногорци.... Црногорац другојачи бити....И остати првим Црногорцем....Млечићи, знадем Црногорце, све мрзјели, мрзећи љубили....Кад прегази с војском Гору Црну....Како ти је међу Црногорце....Пјевајте ми, браћо Црногорци....Шта би онда Црна Гора била....Те у Црну Гору добјежао....А царицу бране Црногорци....Те водисте у бој Црногорце....Соколови црногорски момци....На границу стао Црногорцу....И први сам камен црногорски, пољубио са братском љубављу....Чујете ли њега Црногорци....Па ко мене међу Црногорце, да судити и казнити смије....Већ их никад Црне Горе неће....Е главари од све Горе Црне....Што сам доша међу Црногорце....Црногорци жељет не умију, са Турчином мира ни љубави....Без узде ће остат Црногорци, да све раде по својојзи ћуди....Црногорче, што тражиш од мене....Бих волио, радије прегнуо врело гвожђе дохватит зубима, но на Црну Гору ударити....Те подјари листом Црногорце....Црногорци њега наградише....Немирноће нити опачила, црногорског нигда не имаде....Не оста ли нама Црне Горе, управ пашо, у нашим њедрима....Сва је Црна Гора засијата, са нашијем и њиним костима-покорит је нигда не могасмо....Црногорац ђе скучи Турчина - један другом не чине амана....Ђе се хвата Турчин с Црногорцем....Од Турчина и од Црногорца....Црну Гору да сву опружимо....За покорит ломну Црну Гору....Што све не би покла Црногорце....Кад се мути на дом Црногорци....Него бјеше турска с Црногорцем

*   *   *   *   *
Рациоални приступ и увид у Његошеве пјесничке структуре у којима су употријебљени појмови "Србин" односно "Црногорац" указују на веома значајне разлике, како у смислу временско-просторне приподобљености тако и у погледу њиховог објективног социо-историјског контекста. Термин "Србин" и "српство" готово се неизбјежно јављају кад пјесник уопштава историјске симболе настојећи да оживи архетипске слике средњевјековног витештва и свијести савременика. Кад евоцира историјски и етнички мање артикулисане етапе у самосвојном развитку наших народа. То су посебно оне етапе које се односе на владавину српске династије Немањића и то у доба њенњ највеће моћи. Кад се обраћа савременицима, у одређеним приликама и на конкретном простору, чини то ријечју "Црногорац" и "Црногорци" у несумњивој функцији изграђеног етнонима. Династија Немањића оставила је снажан траг на културну, религиозну и политичку свијест становништва средњевјековне зетске државе (касније Црна Гора). За коришћење термина "Србин" и "српство" у Црној Гори пресудно је утицала државна и политичка повезаност Рашке и Зете на основама православља, које се проширило на Зету војном супрематијом Рашке, од краја XII вијека до 1371. г. Потиснувши католичку цркву на већем дијелу тога простора православље се укоријенило као вјерска и државна институција чији је непосредни задатак био да област Зете субординира политичким циљевима Рашке државе.
О процесу еволуције етнонима: "Хрвати" и "Срби" паралелно са ширењем хрватске односно српске државне територије, пише истакнути грађански историчар Владимир Ћоровић. *Посебно српско и хрватско име задуго се углавном поклапало са обимом политичког ширења и утицаја српске и хрватске државе (Историја Југославије, Народно дело 1937, стр. 24). Евидентно је да су средњевјековне државне границе одређивале опсег и садржај одређених етнонима "политички оквир немањићке државе је свакако утицао на распростирање српског имена"  (Енциклопедија Југославије, прво издање, св. 7, текст Срби, страна 505). У том контексту ваља разумјети да је и ширење појма  "Србин" било у суштинској зависности не само од државне експанзије већ и од веома снажног црквеног - православног уплива који је био њен пратечи чинилац. Црква и држава у том периоду чине неодвојиву цјелину. "Политичка организација епохе Немањића много је придонијела етногенези Срба, а због нераздвојне повезаности цркве и државе и црква је у том процесу одиграла знатну улогу....ширење српског имена према југу уско је повезано са ширењем државе Немањића". (Општа енциклопедија Југославенског лексикографског ѕавода, књ. 7, Загреб 1981, текст Срби, страна 604). Православна црква се појавила као интегрирајући фактор средњевјековних држава фаворизујући јединствену политичку свијест на простору који је обухватала. Она је и у Зети створила одговарајуће погодности за јединство са рашком државом на темељима православља. На челу са својим главним стратегом Св.Савом успјела је да се практично наметне и духовно загосподари различитим словенско-балканским популацијама које су улазиле у састав феудалне српске државе. "Св.Сава увео је у ту, дотле претежно католичку област, православног епископа са сједиштем у Превлаци, желећи да путем јединствене вјере ублажи опреке између Рашке и Зете и створи јединственост у државним тежњама". (Народна енциклопедија српско-хрватско-словеначка, књ. 4, стр. 1262).
Тако је појам "Србин" и "српство" прије свега у конфесионално-политичком смислу још од времена Немањића сачувао актуелност у Црној Гори, раније Зети, будући перманентно подржаван од врхова црквене хијерархије. У вријеме присуства Турака овај појам је оснажен још и као синоним припадности широј словенској и хришћанској заједници па је на један романтичарски начин постао жива спона са средњевјековном традицијом. У одређеним историјским приликама ово је било веома значајно за патриотску и ослободилачку активност Црногораца. Јер:"Сакралним ореолом обасјана држава и политички и етнички обиљежена црква срасле су до те мјере у свест савременика да је црква после турског освајања чувала и преносила читаву средњевјековну државну и политичку традицију".(Енциклопедија Југославије, кв. 7, прво издање,  текст Срби, страна 505). Идејна, па и културна улога православне цркве у Црној Гори била је веома значајна што се види и по остацима културно-историјских споменика иѕ тог периода као што су: манастир Морача, Ђурђеви Ступови и др. Уосталом, снагу овог уплива можемо схватити из народне писмене и усмене традиције која је несумњиво инспирисала Његоша и као специфичан ток идејне свијести оставила печат до наших дана. Треба имати на уму да је православна доктрина у средњем вијеку постала најважнија духовно-дјелотворна сила па је сходно томе био импозантан и њен политички учинак. Међутим, овај утицај је олакшан околношћу да у то вријеме није било сасвим изграђене етничке свијести међу балканским Словенима. Основни социјални односи били су кастинске. а не етничке нарави. Међусобно орођавање феудалне властеле често је било пресудно и за државне интересе. Односи међу државама тога доба зависили су од људи и односа међу владарима, дакле били су најчешће персоналне природе. Средњевјековне властелине, а још мање њихове кметове није посебно занимало сродство наших народа по основама словенског или другачијег поријекла. Најзад, то је схватљиво из чињенице што наши словенски преци макар и да су иѕ прапостојбине досељени као монолитна скупина, што је мало вјероватно, нијесу се могли дуго одржати као јединствена заједница на просторима Балкана. "Не би се могло спорити да се међу нама доста рано развила и извјесна биолошко-расна разлика услед етничког мешања Јужних Словена са другим народима који су се затекли на Балкану, или који су стигли на то подручје у раном Средњем веку. На западу је преовлађивало срођивање Словена са романско-илирским елементима, а на истоку је уз извесна трачка наслеђа, дошао још јак утицај бугарске крви", (В.Ћоровић, Историја Југославије, Народно дело, 1933. стр. 16). Прије свега, словенска племена нијесу у једној етапи населила данашње територије, шта више могуће је да су циклуси у овим сеобама варирали и по неколико стољећа. Затим је територијална расцјепканост и географска иѕолованост досељеника, као и честа промјена мјеста боравка тј. њихово лутање по Балканском полуострву, учинило своје. Овоме треба придодати и силу утицаја затечених старобалканских слојева становништва и њихово антрополошко мијешање са Словенима који ни до тада на свом дугом номадском путу нијесу могли сачувати родовску чистоту. Додири појединих словенских племена са другим развијенијим цивилизацијама зависно од регије у којој су домицилирани, учинили су да ниво њихова друштвено-економског и културног развитка није могао из наведених разлога компаративно тећи. Тако су се ове првобитне разлике у начину живота и степену развоја економских и културних добара одразиле и биле вјероватно пресудне у стварању елемената неопходних за формирање посебних етничких карактера међу балканским Словенима који ће се у каснијим фазама историјског развитка јаче исказати. Стога је о балканским Словенима и њиховој етногенези могуће говорити искључиво у друштвено-историјском а не у генеричко-расном контексту. "Балкански Словени као готово сви европски народи имају мало чистих етничких оаза, а уколико их је досад сачувано најчешће су у подручју Босне од Ибра, Западне Мораве и Таре", истиче В.Ћоровић. (Историја Југославије, ст. 16).
Теорија о јединству балканских Словена по основама крви, расе и језика производ је углавном 19. вијека. То је вријеме кад је конституисана политичка логика југословенства и његове државне перспективе, чему су дали највећи прилог учењаци, пјесници и политичари наших народа међу које спада и Његош. И Његошево "словенство" као уосталом и "српство" није друго већ политички романтизам 19. вијека, уствари словенофилство и србофилство у функцији позитивне друштвене праксе зближавања и окупљања народа Југославије. У 19. вијеку постулирано је политичко, културно и језичко јединство народа Југославије па је од тог доба и трагање за етногенетским сродством балканских Словена постало готово опсесивно за утицајне људе тога доба. С тим у вези и Његошево  "српство" је политичка свијест нарочите врсте која је настала на подлози црногорске борбене традиције и специфичности историјског миљеа. Грађено по мјери моралних и културних особина црногорског народа. То је превасходно  "српство" схваћено у складу са стандардима црногорске борбене и моралне народне прошлости, за којим се у извјесним друштвено-историјским околностима јавила стварна потреба. Овако схваћеном  "српству" пјесник је придодао личну страст и темперамент. Тако су српски средњевјековни косовски ратници добили основне црте црногорских националних јунака у Његошевом спјеву. Култ Обилића одговара црногорском националном типу бескомпромисног борца попут: Вука Мићуновића, Никца Томаовића, Баја Пивљанина и других. Чињеница да лик Марка Краљевића није имао никакву цијену у Црној Гори, иако су у неким дјеловима Балкана о Краљевићу настале лијепе српске пјесме и легенде, утицало је на то да му Њеош не посвети готово никакву пажњу. Ово се објашњава чињеницом што црногорски народни менталитет није прихватио вазалан однос према туђинима као свој национални идеал. Из сличних побуда Његош је ниподаштавао српског кнеза Милоша Обреновића, претпостављајући му ослободиоца - Карађорђа, у коме је видио стјециште многих еминентних врлина мјерених стандардима црногорске традиционалне етике. Стога се може основано рећи да Његошево "српство" има коријен у црногорској националној меморији, у њеној романтичарско-епској пројекцији заједничког живота Зетске и Рашке државе. Логика Његошеве припадности православној црквеној хијерархији упућивала га је на овај избор, а логика увијек присутне потребе за активирањем борбено-ослободилачког духа и изван Црне Горе, наметнула је то као обавезу.
Вишевјековна борба Црногораца са Турцима, поред осталог имала је циљ да спријечи однарођавање, тј. исламизацију. Промјеном вјере прелазило се на туђинске позиције што је било праћено значајним привилегијама. Ислам се путем одређених повластица пенетрирао међу балканске Словене и тако крчио пут турском освајачу. Наши народи могли су се активно супротставити туђинској вјерској доктрини искључиво својом вјером и снажним осјећањима те врсте, која су наравно била и политичка свијест тога доба. Чињеница да су Црногорци у већини били источноправославне конфесије, а прије свега њихова црквена хијерархија која је уз то била и носилац световне власти, пресудно је утицала на то да православље постане борбена антиотоманска доктрина. Но, с обзиром да црногорско православље води коријене из времена српско-немањићког периода у Зети, управо коинцидира са овим периодом, оно је у свијести Црногораца идентификовано са "српском вјером". Изразит примјер ове идентификације су стихови:"Кунем ви се вјером Обилића....па бадњаке српске налагајте....те свијећу српску угасити" итд. Тако је временом Немањићко српство у Црној Гори евоуилирало и добило конкретан лексички облик који прецизира вјерску "српску" православну припадност Црногораца. У извјесним историјским раздобљима "српство" је овдје могло да значи и хришћанство у цјелини, али и приврженост словенској идејној матрици. Стога је Његошева искрена егзалтација овако схваћеним политичко-вјерским "српством" стављена у функцију црногорске националне историје.

Државно-политички разлози у Његошево вријеме, захтијевали су анговање свих расположивих духовних потенцијала, историјских легенди, епске традиције, па и реафирмацију средњевјековних митова, посебно оних које је сачувала народна поезија, а у којима се велича моћ и снага српске средњевјековне државе, и то непосредно уочи доласка Турака. Стална борба Црногораца против Турака налазила је снажан духовни ослонац у народној прошлости из које се могла црпити снага за будућа прегнућа. Тај ослонац је пружала богата народна традиција ојачана и подстакнута маштовитим симболима и готово сакралним сликама које приказују средњевјековне владаре:" непобједног малдог Душана", итд. Ако бисмо паралелно пратили процесе у другим европским ѕемљама у 19. вијеку, када се углавном и формира интегрална нациl