Program | O nama | Reagovanja, pisma... |  Prezimena u CG l Plemena u CG

увод

Прочитах све ове дивне репортаже па реших да се и ја јавим, својим субјективним виђењем објективне ситуације “from down under”.
Своје садашње виђење на жалост не могу да употпуним размишљањима из писама која сам тако често слао кући у почетку. Лишен обавеза, ушушкан у лепоти Кирибилија (елитни део Сиднеја), на запрепашћење својих рођака код којих сам се сместио, сваки боговетни дан слао сам своје импресије о свом боравку овде. Тражење посла, и писање писама биле су ми у почетку једина занимација. Наиван, а и уображен као и већина који су дошли на “skilled migrant” визу, мислио сам да је посао у ситију у канцеларији са дугоногим секретарицама, пословним људима у оделима само питање времена.Јер, забога, па ја сам овде стигао сам, без везе, захваљујући својим способностима... Ето, признајем, у почетку нисам тражио послове ни у другим деловима града, а камоли у другим местима. Каква грешка, ала ми се чешка... Кад ме је отрежњење оплело по глави, било је већ касно. Но, да пређем на тему...

Ако мене питате, и даље мислим да једначина Аустралија=Сиднеј + Мелбурн и даље важи. Евентуално, покоја природна атракција, типа Великог коралног гребена или Улуруа. Све остало, може да се игнорише без осећаја да сте нешто пропустили, Поређење са било којом европском земљом у погледу историје, културе, грађевина је неумесно. Нису они додуше криви, историја (бар оно што ми Европљани сматрамо историјом, нека извину Абориџини) овој земљи није јача страна. Има, није да нема, али, није то то. Имајући у виду ко су били први европски насељеници, далеко су и догурали.

Понекад се запитам шта би било да су рецимо у 18. веку Италијани или Шпанци први стигли овде. Систем (о томе у другом делу ако реакција читалаца буде позитивна) вероватно не би био овако добро уходан, али би сигурно они удахнули неки дух овој земљи. Намерно не спомињем нас, ми да смо стигли први, вероватно би се већ или поклали или успели да уз помоћ са стране земљу растуримо на бар 100 малих државица. Ако смо на оноликој површини направили онакву заврзламу, шта бисмо тек са оволиком површином? Има се, може се.

А да простора има, има га. И троши се, расипа без икаквог размишљања. Усред града (заједничко за све градове), одједном брисан простор. Или терен за голф, величине наших насеља. Помислите да је то крај града, али, не, иза следи још изграђених места, па опет празно...ред сланине па ред шунке.Сем ситија све остало једноспратне, евентуално двоспратне куће, спаваонице у правом смислу те речи. Нигде зграда, то се досад није уклапало у “way of life”(сад су мало променили тактику након што су укапирали да им на одлазак на посао оде по пар сати). И без иједног специфичног места да се оријентишете, тако да, ако не знате тачно где идете, све су шансе да ћете залутати. Моја жена и након скоро 2 године боравка овде, још ни не покушава да се снађе. Сити је друга прича, и ту је скоцентрисано малтене све што у граду вреди. Поред ситија вредна помена су и насеља непосредно уз обалу. Остатак слободно заборавите.

Пит ...и то је Америка, пардон ...Аустралија.
О животу овде, људима, систему ... следећи пут. (наставиће се...)

Милош Ђурђевић, Аустралија

[објављено: 20/01/2008]

Аустралија: ми и они

“Кажи јој да ме рингује на мобајл ако ће да ме пикује. А ако неће да ме пикује нека ме не рингује. А, да ја сам заборавила да ти не говориш енглески, тек си дошла“. Овако се мојој жени обратила једна пријатељица. Ако ни ви не “спикате“ енглески , да вам објасним, тј иксплејнујем: пиковати – покупити. Ринговати, па то сви знамо, позвати телефоном. Наши људи овде непотребне ствари бацају у рабиш, праве барбикју у бекјарду, по могућству испод нове тек саграђене перголе, плаћају интерес, не камату (није то исто) на своју ко зна коју кућу коју су купили. Да ли је то покондиреност, необразованост или нешто треће, Бог ће га знати. Али, чињеница је да је непотребно гурање страних речи у обрнутој сразмери са нивоом (пардон, левелом) образовања.
Иначе, занатлије су овде они који ведре и облаче. Руфери, тајлери, пајнтери, клинери, и сви остали. Хоћете превод? Не знате ни ко су пламери??? Ништа од вас... Ако имате факултет, сем ако сте стварно експерт, немојте ни да долазите (лични пример).. Али ако имате било који од горе поменутих заната, ово је за вас обећана земља.Уз доста рада и зноја, додуше, врло брзо ћете се наћи у пробраном друштву досељеника који имају бар две куће од којих је једна отплаћена а другу су направили на делу плаца који су оделили. И то им је једина тема разговора. Но, није то једини начин.

Сналажљиви смо, нема шта. Домаћи, «Озији» нам у томе нису ни до колена. Ко им је крив кад не знају. У речнику сленга нашао сам израз “медитеранска леђа“, овде га користе кад људи фолирају да су повређени, да би добили одштету и пензију или социјалну помоћ од државе, а онда својски навале да, тако “повређени“ још више раде на црно. На кога се израз односи, погодите сами. Грци, Италијани (не више, сад су већ богати, раније су дошли), и... Тако раде они који знају (част изузецима). И Абориџини. И они су научили. Који не знају, раде целог живота, да би дали онима који знају. Комунизам у малом. Кад кажем ми, мислим на све из екс југе, не зато што сам југоносталгичар, него зато што исто мислимо и радимо. Овде се дружимо, у некој врсти самопрокламованог, језичком баријером омеђеног, имагинарног гета. Добро, можда прејака реч, али нема баш интензивог дружења са домаћима. Са “братским“ нацијама, бар ја, немам проблема. Ја кажем своје мишљење ако ме баш питају, не намећем га другима, и све прође као и свака друга дискусија. Прошле године сам са једним Хрватом распредао о томе ко је пре био на Косову, Срби или Хрвати. Тема толико ирационална да се чак нисам ни љутио него уз супериоран смешак убеђивао човека који је све мудрости света сазнао из књига Мата Бобана. Не дам на себе и на своје, али ни не дирам друге.“Туђе нећемо, своје не дамо“.

Тренутно, немајући избора (нисам ни врхунски стручњак ни занатлија), и пошто још увек “не знам“ бар не у пракси, радим као таксиста. Овде делом у шали делом у збиљи, кажу за таксисте да су најобразованија струка. Студенти, инжењери, економисти, правници, доктори, мало који има да није завршио неку школу. Има нас из свих крајева света, ми “братски народи“ увек заједно, обрадујемо се Бог зна како кад видимо “неког свог“. Остатак, што би рекао Бора Чорба, “ Све Арапи Црнци и Кинези“. Од мноштва тих истих али другачијих, ипак се лако распознамо и нађемо. И буде нам драго, веровали или не.
Таксисти и фризери, мислим да нико више од њих не контактира са разним друштвеним слојевима и нацијама. Возимо и клошаре и бизнисмене, и лудаке и нормалне, пијане и трезне, проституке и часне сестре...Тако, поред града, упознате и људе, чујете разна мишљења. И сазнате да Србија дафинитивно није центар света око ког се све окреће. Добро, Озији нису баш најпаменија и најобразованија нација на свету, али опет... Разговор наравно почиње причом о времену и крикету (ипак је ово енглеска земља),а онда следи неизбежно “одакле си“ и “колико дуго си овде“. И да ли ти се свиђа? Одговорим поштено, нешто ми се свиђа, нешто не. Често их тестирам да погоде одакле сам, мислећи да асоцијацијама, дедукцијом или каквом другом методом из мог имена могу да изведу закључак, и повежу са “Волим и ја Вас“ а самим тим и са Србијом. Шта ћу, не презивам се НОВАКовић. Али, немају они појма ко нас то воли. Погоде само они информисанији и они који знају наш тврди акценат. Једна жена је лупила да сам Швајцарац. Моји узалудни покушаји да јој објасним да швајцарска нација не постоји и да, дакле, не могу имати ништа слично са непостојећом нацијом, нису уродили плодом.

Иначе, кад су трезни, прилично су љубазни. Љубазност у продавницама нема везе са овим, овде су они муштерије. Замислите да у Београду таксисти морате да објашњавате где да иде, и да вам одговара на исквареном српском. Овде то није никакав проблем, људи схватају да има много улица и да не можете све да попамтите као и да су овде сви емигранти, неки од раније неки од скора. И то све упркос медијској халабуци како су сви таксисти силоватељи, спавалице, незналице,... Понеко се на то “прими“, али су то ретки случајеви. Једном сам возио надменог типа који је одмах тражио да изађе из кола јер нисам знао за неку улицу. Кад се касније испоставило да таква улица и не постоји (није добро спеловао, ко им је крив што немају Вука Караџића) и кад сам чуо да је Амер, натерао сам га да ми се извини пре него што сам наставио са вожњом. То нашима мртвима за душу.

Кад су пијани, а то је обично суботом и недељом у рану зору - друга прича. Буде их и агресивних и који преспавају а не кажу адресу па мора да се иде у полицију да их они пробуде, јер таксисти није дозвољено да дрма путника. Финансијски то и не буде тако лоше ако имате живце да се са њима прегањате, главна лова је управо тада. Буде их и који провоцирају, свакаквих. Пијани људи су свуда исти, једино је овде, мислим, уочљивија разлика између оне свакодневне усиљене и извештачене љубазности која ипак прија (please, sorry свака друга реч), и те друге личности. Др. Џекил и Мр.Хајд.

Милош Ђурђевић, Аустралија

Зашто се Озији толико успаниче кад се пред њима појави и најмањи проблем, поготово финансијске природе? Па зато што на проблеме нису навикли, правих проблема и немају. Кажу да је у болници радила жена, психијатар, на превазилажењу проблема са којима се суочавају избеглице-рат, губитак свега, нова средина,... Вероватно је причала пацијентима како то ипак није баш ТОЛИКО страшно, како се са тим сви суочавају и сличне небулозне теорије. И, једног дана усред једне такве сеансе, зазвони телефон, и након разговора, докторка у паници и уз сузе излете напоље поред пацијента који мора да је помислио да је и овде почео рат. Не, докторка је добила премештај. Размажени као и све остале нације из нормалних земаља, једноставно не знају шта значи “нема“. И шта да се ради кад нема горива, кад цене дивљају. Мени, са искуством званим “Србија 93-99” сви ти проблеми изгледају смешно. Ја имам бедан посао, нас је троје, па не кукам и не паничим. Али, ја сам прошао сито и решето, бар у поређењу са њима. Боље да нисам.

Главни разлог што овде нема да нема јесте СИСТЕМ. Једноставан, функционалан. Закони постоје и код нас, али се овде закони и спроводе, понекад и до бесмисла. И то може да вам делује глупо, али се онда само присетите до чега доводи непоштовање правила и закона, и више не делује тако. У сваком случају је за поштовање. Наравно, има и овде кршења закона, али се то кажњава, и то најефикаснијим методама: ударцима по џепу. За мање ствари. За веће ствари, зна се. Док вас не ухвате на делу, неће вам нико ништа, али кад вас ухвате, онда сте надрљали. Уз познати смешак одрапиће вам казну да се увек сетите. Ако опет то урадите, опет лепо, смешак и опет казна. Па ко дуже издржи. Немојте да платите, зарачунава вам се камата. Једном ћете платити. Једноставно, лако, ефикасно.

Пре неких месец дана имали смо изборе. Гласање је ОБАВЕЗНО. Можете на листићу да напишете шта вам воља, али МОРАТЕ изаћи. Тј, не морате, али ћете бити кажњени. Цијена? Права ситница. (Увек сам више волео да читам Алана Форда на хрватском, било је много смешније). На изборима, се , веровали или не, заокружује ГРАФИТНОМ оловком !!!! Или јако верују у поштено бројање гласова или немају хемијске оловке.

У продавницама исти систем – ако је рачун 100.05 $, продавачица вам неће опростити оних 5 центи, макар морала да вам враћа 99.95 $ као кусур. С друге стране, поштено речено, никад нећете као кусур добити жваку или кесицу шећера у праху. Понекад намерно не прихватим 5 центи кусура, и будем пропраћен помало изненађеним погледом. Што ме тако гледа, мислим, се ја, и онда се сетим.

Мени лично се десило нешто код нас незамисливо. Изгубио сам картицу, неко је нашао, и наравно злоупотребио (да, и овде има лопова, нисте ваљда мислили да нема). Био сам неопрезан (блага реч), па сам негде уз картицу очигледно имао и онај број (ПИН) који укуцавате на банкомату. Ја се не сећам, али вероватно јесам. 800 долара мање на рачуну, шта да се ради? Обратите се банци. Веровали или не, вратили су ми 80% пара које сам изгубио сопстеном кривицом, уз објашњење да, ето, не могу да ми врате баш све, јер је кривица делимично и моја, и да је истрага у току.
Са друге стране, полиција ми не делује баш безгрешно. Кад је кућа где сам живео похарана, и кад сам полицији понудио идеју за налажење лопова (након крађе користили су мој компјутер на интернету, дакле могло им се лако ући у траг), нису се јављали. Нама је осигурање надокнадило губитак, додуше не баш све, а полиција вероватно ствари које нађе код лопова продаје на својим или државним аукцијама.

О социјалној политици не треба трошити речи. То је одлично организовано, бар ѕа оне који мало зарађују. Истини за вољу, не верујем да тако мисле они који имају приход око $80000 и више, кад им узму 30% па и више на име пореза. Ако не радите или немате довољно прихода, добијате социјалу од које се ипак може преживети, ако се не коцкате, не пушите и не пијете по 20 пива на дан. Цигарете су ужасно скупе, ако намеравате овамо, баталите их.

Мој син Стефан се родио овде, у Аделаиди, нисмо платили ни цента у болници, а за свако новорођено дете добија се пара довољно да се купе све потрепштине, и то најбоље. А и касније држава дотира дечјим додатком. Моја жена је у болници остала 8 дана, дакле, не као у Америци одмах после порођаја “м`рш напоље“. И сви прегледи, одлазак код доктора, сем зубара су бесплатни. За труднице чак и зубарске интервенције се не плаћају. За неког ко не зна језик, болница обезбеђује преводиоца. Бесплатно. Исто је ако се жели нпр. телефонски разговор са било којом службом или организацијом. Обезбеђена је бесплатна преводилачка служба, на свим могућим језицима, укључујући и новокомпоноване, створене распадом извесне балканске државе. Без обзира што су скоро исти. Ако идете у болнице, све је бесплатно, а плаћате ако идете у својој режији, значи у приватне ординације и болнице. По мени, услуга је сасвим задовољавајућа и у државним болницама. Пензионерима и инвалидима држава плаћа 50'% трошкове превоза, било где да иду.

Доктори, иако одлично плаћени, по мени, нису стручнији од наших. Зато су наши сигурно корумпиранији. Кад ми се родио син, хтео сам да частим у болници, али су ми рекли да то овде није обичај. Да сам покушао да доктору тутнем коју зелену новчаницу, вероватно бих био пријављен. Овде тога НЕМА. Доктори су довољно добро плаћени, да буду срећни што раде тако добро плаћен посао, и да не помишљају на неке несташлуке.
О образовању не могу да много говорим, јер немам информације из прве руке.Једино о чему могу да говорим је систем тзв TAFE (као код нас виша школа), јер сам ту похађао извесне предмете у жељи да допуним своје, претежно теоретско знање. Мислим да се овде више спроводи у дело практична настава, и учи се само оно што вам треба. Даје се основа, јер се сматра да се временом стекне рутина и усаврши материја. Опет наглашавам говорим о TAFE, не о целокупном образовању.

Као и свуда, ипак је и овде криза. Старији људи се сећају знатно бољих времена. Систем се сад одржава углавном ѕахваљујући огромним, и још неистраженим у потпуности, рудним богатствима. Зато су ту медији да то улепшају. И док је код у Србији присутан тренд пљувања на све што је национално, у Аустралији, напротив, до бесмисла преувеличавају стање у привреди, рекордно малу незапосленост (сигурно већа од званичних 5%), своју улогу у другом светском рату, и садашњем свету, успехе спортиста, научника,... Ако се и да нека лоша информација, обавезно се дода и нешто што ту информацију ублажи. У складу са тим иде и званична информација о инфлацији од 3-4 %, иако сви виде да цене кућа дивљају, да је гориво за 3 године отишло 100%, а да је и храна поскупела, бар ѕа 80%.И да је изузетно тешко наћи било шта Made in Australia. Није катастрофа, али није баш све супер. Не, по телевизији и новинама, привреда цвета. “Чаша жучи иште чашу меда. Смијешане најлакше се пију“.

Читам друге дописе, и коментаре. Ко је отишао, тај би да се врати, и обратно. Увек је трава зеленија у туђем дворишту. Мислим да свако ствари гледа из свог личног угла, у зависности од тога како се ко уклопио, снашао се, успео. Ја не сматрам да сам успео, бар не у професионалном смислу. С друге стране, овде сам се коначно осамосталио, постао свој човек, добио дете. И то је велика ствар. Али, мој (не)успех није разлог да пљујем баш по свему па чак и по ономе што ваља, и на шта бисмо требали да се угледамо. Нити да све хвалим. Има овде људи који су се снашли и којима није лоше. Има их и који кукају, па остају, понеко се и врати.

Можда се и ја вратим. Да је сјајно, није. Није ни лоше. Maћеха је у овом случају у много чему боља од рођене мајке. Али, мајка се ипак више воли. Кад ме питају где је боље, увек одговорим “Овде боље, тамо лепше“.(крај серијала)

Милош Ђурђевић, Аустралија