Program | O nama | MEAA u medijima l Prezimena u CG l  Reagovanja, pisma... |  Traže se l   Kontakt

Priprema za odstrel (1)

1.1. Uvod, opšte napomene:
Tragični serijal pomahnitalog nacionalizma, šovinizma, pravoslavnog fašizma - započet populističkom propagandom po obrascima Srpske Akademije Nauka i Umetnosti (“Memorandum”), a nastavljen sadejstvom Crkve i Vojske - ne bi bio moguć bez nezapamćene medijske manipulacije koja je godinama eskalirala u esencijalni, slavodobitno-ratni govor mržnje kakav se na prostorima Evrope nije čuo još od nacističkih vremena.

Iskazivanje mržnje u srpskim medijima (pre svega na Televiziji i u štampi) bilo je korišćeno za sledeće ciljeve:
*Srpski nacionalni narcizam
*Etničku ksenofobiju
*Neprijateljstvo prema svim onim državama koje se protive ciljevima i metodima delovanja srpskog režima
*Sumnja u međunarodne institucije, te stvaranje uverenja u srpskoj javnosti da su one neprijatelji srpskog naroda i srpske države
*Sistematsko anatemisanje država i naroda sa kojima je srpski narod kroz istoriju bio u sukobu, kao i država i naroda koje je propaganda ocenila kao najvažnije prepreke ostvarenju srpskog nacionalnog programa

Režim je dozvolio i podsticao da u medijima ovlada atmosfera u kojoj je Govor Mržnje predstavljao uobičajeni način izražavanja i jezičke prakse uopšte. Mediji su stvarali i stvorili uverenje (do današnjeg dana ničim nepomućeno) da iskazivati mržnju prema prema pripadnicima nesrpskih naroda (Hrvatima, Muslimanima, Makedoncima, Albancima, Slovencima) predstavlja Slobodu Govora, da ubistvo ne-Srbina koji javno demonstrira svoje protivljenje politici ne predstavlja zločin koji se mora istražiti i počinilac kazniti, da je pravo nesrpskih naroda bivše SFRJ na suverenost u svojim republikama manje od prava na suverenost, kako u Srbiji tako i u ostalim republikama SFRJ u kojima žive srpske etničke zajednice, da pravo uopšte a posebno međunarodno javno i humanitarno pravo - nemaju vrednost po sebi, već da su vredni samo onoliko koliko pozivanje Miloševićevog režima na njega doprinosi ostvarenju srpskog nacionalnog programa i očuvanju vlasti režima.

Da propaganda protiv svih navedenih, Ustavom i zakonima zaštićenih vrednosti, ima podršku režima i javnosti Srbije - jasno je stavljeno do znanja time što državni tužioci nisu nijednom u periodu od 1989-2000. pokrenuli sudski postupak ni protiv nekog javnog medija i njegovog odgovornog urednika ili novinara za dela propagiranja verske, nacionalne ili rasne mržnje.

1.2. Propaganda
Odmah nakon septembra 1987, kad je Miloševićev režim preuzeo “Politiku”, ona je u rekordno kratkom vremenu postala najmoćnije oružje Populističke Propagande u kojoj je floskula “Narod” (“volja naroda”, “potreba naroda”, “narod se pita”, “narod zahteva”) bila alibi za ostvarivanje ciljeva iz “Memoranduma”. Gostovanja mnogobrojnih akademika u “Politici”, kao i ostalih “nacionalnih radnika”, bila su priprema za nezapamćenu propagandnu kampanju – u kojoj su čitaoci “Politike”, sinonim za Srpski Narod, imali glavnu reč.

1.3. Odjeci i reagovanja
Rubrika koja je započela svoj “život” jula 1988. i koja je do svoje “smrti” marta 1991. imala čak 4122 priloga (!) svojim spektrom tema, jezikom mržnje i nacionalističko-fašističkim tezama, predstavljala je poligon za mobilizaciju masa; tekstovi u ovoj rubrici imali su precizan i jasno definisan zadatak – da podrže Slobodana Miloševića i njegovu politiku i da, istovremeno, ostalim narodima i rukovodstvima upute preteću poruku: ili će Jugoslavija biti po meri Miloševića ili je neće biti!

Analiza tema u ovoj rubrici govori o ciljevima Napada odnosno Pohvala: mitinzi solidarnosti i antibirokratska revolucija su “nešto najbolje što se dogodilo ovoj zemlji”; srpski narod je “slobodarski, nepotkupljiv, dostojanstven, patriotski, hrabar, nebeski, inteligentan, radan, vredan” ; bivše srpsko rukovodstvo na čelu sa Ivanom Stambolićem je “izdajničko, proalbansko i prohrvatsko”; ekonomsko iskorišćavanje Srbije traje decenijama a najveći krivac za to su pokojni Josip Broz Tito (“mrzitelj srpskog naroda, ustaša, saradnik Vatikana, hohštapler, kriminalac, ubica srpskih generacija, tzv. partizan, špijun…”) i savezni premijer Ante Marković (“Hrvat, poslušnik Zapada, antisrbin, dokazani prevarant, navodni privrednik, hulja, kriminalac…”).

Ovako, recimo, o Markoviću u rubrici “Odjeci i reagovanja”, decembra 1989. piše Batrić Jovanović, tadašnji poslanik Srbije u Saveznom parlamentu: “Ante Marković je činio sve da dvije glavne grane njegove republike, SR Hrvatske, turizam i industrija nafte – imaju povlašćen tretman. Zato je vršeno neprestano ‘klizanje’ dinara, neuporedivo intenzivnije nego ikad ranije, to jest, upropašćavanje nacionalne valute, mimo svake ekonomske logike a na štetu Jugoslavije (računa se da smo od 1983. do danas izgubili oko 25 milijardi dolara na izvozu, zbog politike slabog dinara). Istovremeno je neprestano povećavana cijena nafte i naftnih derivata, mnogo brže no što su podizane cijene drugih oblika energije. Nije teško odgonetnuti – da je u toj politici bila namjera da se manje razvijene republike zadrže u statusu sirovinskih privjesaka SR Hrvatske i SR Slovenije i velikog tržišta za njihove preskupe i nekvalitetne proizvode… A šta je bila drugo njegova politika u proteklih devet mjeseci – do izraz dominacije SR Hrvatske i SR Slovenije, u savezu sa inflacionim bogatašima iz drugih republika, u vođenju ekonomske politike koja je bila na štetu zemlje kao cjeline, a jedino u interesu dviju razvijenih republika koji su u inflacionoj eri nezasluženo stekli ogromno blago. SR Hrvatska i SR Slovenija su u čitavom poslijeratnom periodu, sve do danas, imale dominantnu ulogu u kreiranju ekonomske politike u ovoj zemlji. Stoga su se obje, a osobito SR Slovenija, najbrže ekonomski i kulturno razvijale u čitavom tom periodu. Nije naodmet podsjetiti da su se Hrvatska i Slovenija iako 'potlačene' takođe najbrže razvijale u prvoj Jugoslaviji, neuporedivo brže od njihovog 'tlačitelja' – Srbije… Ante Marković opširno i slatkorečivo govori o jedinstvenom jugoslovenskom tržištu (koje odavno ne postoji jer su ga razorili moćnici iz dviju razvijenih republika) sa ogoljenim aluzijama koje su u stvari packe SR Srbiji, koja je prekinula odnose sa SR Slovenijom zbog podrške te republike albanskom separatističkom pokretu na Kosovu i Metohiji, koji predstavlja smrtnu opasnost za SFRJ. Ali predsjednik SIV-a nije izustio ni jednu rečenicu o veleizdajničkoj (po svim nacionalnim i internacionalnim mjerilima) podršci zakletim neprijateljima Jugoslavije – velikoalbanskim separatistima, koja ne dolazi samo iz SR Slovenije, već isto toliko i iz SR Hrvatske, i iz SR BiH…”

U istoj rubrici, Slobodan Milošević je jedini “pravi političar, heroj, Vođa, Vožd, ponos svih srpskih generacija… nepotkupljiv, hrabar i moderan”. Socijalistička partija Srbije deluje “u ime naroda i za – narod”, ostale partije rade protiv interesa naroda; srpski neprijatelji su Albanci, Hrvati, Muslimani… Evo pisma Duške Dodik koja početkom 1990. piše: “Ni narod nije više ono što je godinama bio. U mozaiku svog rukovodstva, počeo je da razlikuje one pojedince koji su ga do ove krize doveli. Narod je postao svestan svoje nevolje, ali bogami i svoje snage… I čudnog li vremena u kome ti neki pojedinci tome narodu zabranjuju pesme o njegovim junacima iz istorije i borbe za slobodu, a na sve kičarske načine, za utehu i prehranu, u ovoj ekonomskoj krizi, podmeću mu na angro novokomponovanu pevačku slamu. Ali, ako to narodu nije dovoljno, ako traži više od pomenute slame, na primer, ako traži da se ispravi neki feler, ako traži sigurnost hleba za sebe i svoju porodicu, ako traži da mu se vrati to nekakvo svoje rastureno bratstvo i jedinstvo, e, za taj i takav narod ima drugi aršin. E, taj i takav narod treba kazniti… Ne znam samo šta bi tome mladom i neiskusnom Slobodanu, kako je smeo tome tamo, daleko bio, kosovskom narodu bez dogovora s nama, da obeća da ga više niko ne sme tući. Išao sam, tamo, pitao sam na licu mesta, na tome Kosovu, šta je on to tamo govorio i kome je obećavao kad se nismo bili tako dogovorili. E, bogami kriv je. Kriv je što više voli narod nego dogovor s nama. Treba ga kazniti, podmetnuti mu nekoliko kukavičjih jaja, izdobošariti na sve strane da on hoće treću Jugoslaviju, da on hoće veliku Srbiju…”

1.4. Nove teme
“Odjeci i reagovanja” iz dana u dan širili su teme: Srbija i njeni neprijatelji, srpsko rukovodstvo, susedi, manjine, Zajam za preporod Srbije, prvi višestranački izbori, bojkot slovenačke robe, amandmani na Ustav i otcepljenje Slovenije, slovenačko rukovodstvo, Slovenija i JNA, Slovenija i Kosovo… Potom su na red došli Hrvati: NDH, ustaše, jame, Jasenovac, HDZ i Tuđman, Hrvatska i Srbija, Hrvati i Srbi, Hrvatska i Kosovo, hrvatski mediji, hrvatsko rukovodstvo, Srbi u Hrvatskoj, mitinzi solidarnosti, SDS, hrvatski nacionalizam… Najzad Muslimani: BiH i Srbija, Srbi u BiH, BiH i Kosovo, mediji u BiH, Muslimani u BiH, SDA, prvi višestranački izbori u BiH… pa sve do “jedinica” kakve su: makedonsko rukovodstvo, VMRO, SDA u Sandžaku, slučaj Špegelj, četnici, Goli otok, istorijski spomenici, kosovski mit, Hrvatska i Hrvati u istoriji, mape, karte i granice….

Uvodi se termin “pošteni Albanac” a naziv “Šiptar” postaje kolokvijalan i uvredljiv; publikuju se, recimo, ovakva pisma, kao što je “rad” Đorđa Kadijevića, beogradskog slikara i reditelja: “U mnoštvu javnih reagovanja na kosovska zbivanja u proteklih sedam godina ponavlja se kao lajtmotiv pitanje: zašto ćute Albanci? Pitanje je ponekad upućeno albanskoj inteligenciji – zašto se ona ne distancira od kontrarevolucije na Kosovu? Ponekad, isto pitanje upućeno je čitavom albanskom narodu – zašto u njemu nema jasnije i odlučnije diferencijacije od iredente i od kontrarevolucije? Pri tom se ne misli na reagovanja organa i institucija političkog sistema koji posle svakog većeg ekscesa, ubistva, silovanja ili uništavanja imovine kosovskih Srba i Crnogoraca, izdaju saopštenja u kojima se takvi ekscesi politički osuđuju. Ono što se očekuje od Albanaca u takvim prilikama jeste, pre svega, spontano suprotstavljanje nasilju nad Srbima i Crnogorcima na Kosovu, pokrenuto moralnim osećanjima i motivima ljudske savesti, više nego političkim razlozima. Kakve svrhe ima, uostalom, politička osuda najsvirepijih zločina kao što su ubistva i silovanje dece i starica? Nije li besmisleno politizirati moralnu indignaciju koju takva gnusna dela izazivaju u svakom normalnom čoveku, bez obzira na njegovo političko ubeđenje i na njegovu nacionalnu pripadnost?

Na pitanje zašto ćute Albanci, najčešći je odgovor koji je najteže prihvatiti – oni oklevaju da se konfrontiraju sa iredentom, jer zaziru od njene odmazde, od pretnji, od uznemiravanja, od fizičkog ugrožavanja. Takav izgovor može da služi samo na sramotu albanskog naroda, a da koristi iredenti koja se njime nesmotreno promoviše kao najveća sila na Kosovu. Osim što već sedam godina prkosi jugoslovenskoj državi i Partiji i odoleva svim njihovim akcijama, ta iredenta, dakle, drži u strahu i sam albanski narod, koji ne sme da joj se suprotstavi!

Pitanje koje se ponavlja – zašto ćute Albanci – ima otud moralni koliko i politički prizvuk. Nije reč samo o podgrevanju već gotovo ugašene nade da bi snažan otpor nasilju nad Srbima i Crnogorcima od samih Albanaca na Kosovu, a pre svega od njihove inteligencije, bio teži udarac za iredentu od svih akcija službe bezbednosti i specijalnog odreda milicije. Ćutanje kosovskih Albanaca, kao i drugih širom Jugoslavije, izaziva zebnju mnogo dublju od zebnje za ishod kosovske političke drame. U toj drami ne strepimo samo za sudbinu Jugoslavije i Srbije, i za budućnost našeg ustavnog poretka, samoupravljanja i bratstva i jedinstva. Na Kosovu je ugroženo i ono što stoji iznad svake politike – ugrožena je NAŠA LJUDSKOST I ČOVEČNOST. Kosovo nije veliko iskušenje samo za našu vladu i partiju, i za sadašnje političko rukovodstvo, kosovsko i jugoslovensko. Ono je veliko iskušenje naroda, pre svega albanskog, a sa njim i ostalih jugoslovenskih naroda”.

I uvek – pozivanje na Narod (“Mi moramo da čujemo šta narod kaže./ Samo je narod oslobodio ovu zemlju. /Samo je naš čovek, naš narod stvorio ovo što imamo. /To narod mora i da čuva. /Poznato je da se sve dobro, sve progresivno i sva mudrost nalazi u narodu. /Narod jedini zna da pati i da žali. Zato ne treba narod potcenjivati i izbegavati. /Treba ga, ako ništa drugo, bar malo poštovati. /I narod treba da oceni da li ima pravo i odgovarajuće rukovodstvo”.)

Slovencima se zamera na sebičnosti (“Nisam ni političar, ni rukovodilac, već običan građanin Jugoslavije. Ipak mi nije jasno, pa želim kao građanin ove zemlje da nešto upitam neke rukovodioce SR Slovenije. Za vas nije bol i sramota kada su se kolone Srba i Crnogoraca selile sa svojih pradedovskih ognjišta pod pritiskom albanskih nacionalista i separatista sa Kosova? Za vas nije bol i sramota kopanje dečijih grobova i grobova njihovih dedova, očeva, majki, silovanja, ubistva i druga nedela koja se čine nad nealbanskim stanovništvom? Zar vas nije zabolelo kada su malu Romkinju hteli da zapale naočigled njene majke? Tada niste osećali bol i sramotu. Da li je neko prisilio rudare da sede u jami rudnika, ili oni to sami čine? Kao rukovodioce i javne radnike htela bih drugove u Sloveniji podsetiti da nemaju isti aršin prema bolu i sramoti. Ljubica Mastilović, Novi Sad).

Kritikuje se Jože Školč, predsednik Omladine Slovenije (“Vama je očigledno malo poznato čemu su Jevreji bili izloženi u toku svoje duge istorije, posebno za vreme drugog svetskog rata, kada Vam je uopšte moglo pasti na um da njihova stradanja uporedite sa položajem Albanaca u Jugoslaviji. No, kada ste već pomenuli Jevreje, za čuđenje je što se proteklih godina niste setili da su Srbi i Crnogorci doživeli sudbinu koja je dugo pratila Jevreje: stalna strepnja za bezbednost dece i ostalih članova porodice, napuštanje domova, kidanje korena, seobe... Otkud pravo da izjavite „danas jugoslovenskom društvu Albanci su Jevreji”? S kojim pravom koristite jevrejski amblem za izražavanje vašeg antijugoslovenskog stava? Eva Berković, Beograd).

Povodom događaja u “Cankarjevom domu” , početkom marta 1990, jedan od čitalaca “Politike” (Miloš Ćorović) piše: “Izgleda da je trebalo da kosovska drama dođe do krajnje užarenosti pa da se svim ljudima dobre volje i sposobnosti objektivnog rasuđivanja konačno otvore oči i postane im jasno šta ko u ovoj državi hoće i čemu teži. Bez krupnih i suvišnih reči, smireno i trezveno, sabrano i uljudno, mogli bismo reći organizatorima mitinga u ljubljanskom Cankarjevom domu i govornicama na njemu, kao i svima koji su im oduševljeno aplaudirali, da su neopozivo pošli stranputicom koja će ih neumitno dovesti do razlaza sa milionima ljudi koji žele jedinstvenu, Federativnu Jugoslaviju, državu kojoj su temeljni principi AVNOJ-a.

Jugoslavija je pretprošle noći bila šokirana. Potekle su i mnoge suze. Bila je i žalosna da bi žalosnija mogla biti samo onda ako bi se ostvarile neke zloguke poruke sa ljubljanskog skupa. Tragika našeg trenutka i tragika naše zajednice očitavala se kao na dlanu u sazvučju plime reči koje su nas svojom ubistvenom zbiljom zbunile, ali i učinile pametnijim. Jer, pozicije su tako snažno omeđene, da više nema nikakve sumnje ni za koga gde je ko. Da li je zaista naša zajednica fikcija, nestvarna tvorevina osuđena na propast, na umiranje, pitamo se opsednuti crnim slutnjama koje nam u srcu i duši ostaviše ljubljanski 'humanisti'. Pitamo se da li zaista lider jedne republičke partije, da li jedan profesor univerziteta, da li, napokon, jedan publicista koji nam je svojevremeno preko beogradskog lista tumačio i najsuptilnije svetske procese – da li oni, i svi koje smo slušali – zaista ne mogu da vide ko je inicirao ubistveno sedenje nedužnih ljudi sa Kosova pod zemljom, i čijim interesima je taj štrajk poslužio? Ako ne mogu da vide, onda je to manjak inteligencije, ali nas u to niko ne može uveriti, iako bi to bilo manje zlo…

Da li su vodeći ljudi Slovenije računali s time da će ovakvim istupanjima kakva smo slušali i gledali, učiniti dosad najkrupniji, ako ne i sudbinski korak na liniji konfrontiranja s ogromnom većinom naroda Jugoslavije koji ne mogu već osam godina da gledaju bespomoćnost države i Partije da, upravo zbog opstrukcije jednog dela države, učini bilo šta efikasno na otklanjanju kosovske patnje? Da li su mogli poverovati da će narodi Jugoslavije koji saosećaju s obmanutim rudarima biti toliko maloumni i ne prozreti igru koja se vodi oko rudarskih života i sudbina? I da li su poverovali da će apelom koji su potpisali i lansirali tronuti ljude iz drugih sredina i izazvati njihovu solidarnost kakvu žele?

Isprazno zvuče sve obmanjujuće fraze o solidarnosti s rudarima kada im je ideja vodilja podređena jednom drugom cilju – onom koji odvaja Kosovo od Srbije i Jugoslavije. Zbog čega, kad se već toliko trude, ne učine samo pola koraka dalje i kažu jasno i otvoreno: Mi smatramo da Kosovo treba da bude republika?! To je već dovoljno jasno rekao Rupel kada je teatralno uzviknuo: Neka Albanci pišu SVOJ ustav! Milan Kučan žesti se pred mogućnošću da neko njemu i rukovodstvu Slovenije prebaci da podržavaju separatiste. Ne znam kako će se osećati drug Kučan ako bude u stanju u jednom mirnijem trenutku da se suoči sa svim činjenicama koje bi mogle njegove strahove da učine realnim.

Ako je Kosovo životno pitanje pre svega Srbije, kao što i jeste, onda neshvatljivi povici o 'varvarstvu' i 'cinizmu' politike Srbije i njenog rukovodstva neće biti dobra preporuka za vozove prijateljstva; u nastaloj klimi koju diktiraju slovenački prvaci čini se sve da takvi vozovi budu samo farsa. Ali, mi dobre i drage ljude – ratne izgnanike iz Slovenije i dalje primamo otvorena srca i široke duše i uvek ćemo im poželeti dobrodošlicu…U svakom slučaju, svima je bilo jasno da se u Starom Trgu radi o čistoj uceni, o otporu kroz štrajk koji se tvrdoglavo pruža politici ne samo Srbije, već Jugoslavije, ako pod politikom Jugoslavije podrazumevamo ovu politiku koju je usvojio plenum CKSKJ.

I možda bi dobro bilo – zarad opšteg sporazumevanja i međusobnog poverenja – da se polupriznanja o zakasnelom reagovanju ostalih delova Jugoslavije povodom kontrarevolucije na Kosovu ne garniraju neukusnim i neuverljivim izjavama kakve je sebi dopustio, ovaj put visoki funkcioner iz Hrvatske – Ivica Račan. Ako iko drugi, ono bar Račan se mogao za proteklih dugih godina naslušati vapaja sa Kosova, pa čovek da se upita: Otkud mu smelosti da iziđe s tezom da Kosovo kao temu neko 'zloupotrebljava', da kroz Kosovo taj 'neko' nastoji da ostvari neke svoje 'šićardžijske interese' radi sticanja nadmoćnih pozicija i radi homogenizacije svog naroda? Zaista, svašta smo čuli i otrpeli zadnjih godina u povodu kosovske tragedije, pa ćemo valjda preživeti i trpeti i ovo. Ako u svemu ima ičeg dobrog, onda je to što je sada sve jasno”.

Ili ovakvo pismo: “Uvek sam se ponosio što u mom rodnom gradu, Beogradu, preovladava duh jedinstva, zajedništva i jugoslovenstva. Ne postoje nikakve parole u stilu 'Srbija je moja dežela!' Nema 'etnogenetičara' koji bi dokazivali kako Srbi, tobože, nisu ni u kakvom srodstvu sa ostalim južnoslovenskim narodima. Mi, u Beogradu, jezik i dalje zovemo srpskohrvatski – ne 'srpski', iako se u mnogim sredinama van granica naše republike ističe samo 'svoj' jezik. Kada je jednom rečeno da se kaže 'zarez', nama više nikad nije palo na pamet da vaskrsavamo 'zapetu', već smo zarez ispoštovali i poštujemo ga i danas. Nama ostaje da se ponosimo činjenicama da smo sve zakonom određeno ispoštovali do dana današnjeg”. Branislav Kovač, Beograd).

Nacionalnistički narcizam svoju pravu dimenziju dobija u ovakvom pismu: “Kao običan građanin zbunjen sam ovom galopirajućom inflacijom i nezapamćenom srbofobijom, a još se više čudim što se kroz vaš list brojni novinari, a i cenjeni javni i kulturni radnici, preko rubrike 'Odjeci i reagovanja' brane od te srbofobične napasti koja kao gnoj nadire kroz brojne listove Jugoslavije. Pitam se zašto se Srbi brane?! Da se podsetimo: ...brane se za Prvi svetski rat, za cersku i kolubarsku bitku, brane se za milione nevino pobijenih Srba, brane se za pobedu u tom ratu, brane se za predratnu, trulu, nenarodnu, diktatorsku Jugoslaviju, koju 'nije trebalo braniti', ali koja nije ostala nikom dužna i u kojoj je radnik, 'eksploatisan od srpske buržoazije', a ne hrvatske i slovenačke imao 50% plate radnika u Evropi. A danas? ...Brane se od 'srpskog bauka' koji navodno stalno kruži Jugoslavijom, brane se pred fašistima, pred Kominternom, pred saveznicima i nesaveznicima.

Objektivna svetska javnost zapanjena je sa kojom se mržnjom mi napadamo, kao da smo mi krivi za zločine ustaša, balista, četnika, belogardejaca i da ne nabrajam sve koji su vršljali po ovoj napaćenoj zemlji, kao da smo mi klali u Jasenovcu, Jadovnu i brojnim golubnjačama, kao da smo mi pobili milion ljudi, što se već godinama zataškava i krije…

Branimo se kao da smo mi krojili novu Jugoslaviju, kao da smo mi sami sebi na 'demokratski' način oduzimali zemlju, sami sebi stvarali pokrajine, a ostalima, naravno, branili da to rade, kao da smo sami sebi pisali zakone po kojima se Srbima zabranjuje povratak na rodnu grudu, a Šiptari mole da uđu iz Albanije u Jugoslaviju, ali samo u jednu pokrajinu, jer su ih kao 'kužne' lovili po železničkim stanicama Ljubljane i Zagreba i prvim vozovima milicijski sprovodili u 'njihovu deželu'.

Branimo se kao da smo mi, preko Kardelja i drugih, poklanjali Kosovo i Metohiju, odvajkada srpsku zemlju, a samim tim i zatirali istorijsku baštinu, pa i danas padaju glave zbog te sramne izdaje. Branimo se kao da smo mi pravili dosadašnje 'demokratske' ustave i zakone, naročito onaj iz 1974. godine, kao da smo mi ovih 45 godina upravljali ovom zemljom, davali osnovne političke i ekonomske pravce kretanja, kao da smo mi izmislili seljačke zadruge i batinama 'dobrovoljno' terali seljake u njih, kao da smo mi uništili agrar, a u isto vreme maksimalnim cenama prelili sredstva od agrara i energetike u zapadne krajeve, kao da smo mi slali fabrike bez naknade u 'sigurnije krajeve'. Danas se vrednost tog prelivanja ni kompjuterima ne može izračunati…”, Vladimir Basara, Beograd)

Svaki se povod koristi da se podrži režim Slobodana Miloševića, čak i kad je reč o Zajmu za preporod Srbije (“Pošto su se u zagrebačkom 'Vjesniku' pojavili krajnje nekorektni i neukusni komentari o raspisanom zajmu za privredni razvoj SR Srbije, u kojima se o ovom zajmu govori sa neviđenom zajedljivošću i potcjenjivanjem njegovog uspjeha i efekta ne samo za cijelu Jugoslaviju, već i za SR Srbiju (kakav cinizam!) – ovim putem izjavljujem da ću kao Jugosloven, iako sam čovjek sa relativno skromnim primanjima, zajedno sa svojom porodicom upisati ovaj zajam u granicama svojih materijalnih mogućnosti. U mojoj republici BiH do sada je raspisivano više zajmova (za puteve, za zapošljavanje), ali ni jedan nije bio dočekan ovakvim nekorektnim komentarima u drugim sredinama. Svi su oni imali svoje efekte, pa uopšte ne sumnjam ni u privredne efekte ovog zajma i njegovom doprinosu u rješavanju privredne krize na planu cijele Jugoslavije, a ne samo SR Srbije”. Omer Jakupović, Banjaluka).

Još jedan primer o Zajmu pod naslovom “Vraćam dio duga srpskom narodu”: “Upisujem zajam za preporod Srbije i Jugoslavije 7.000 američkih dolara (devizna ušteđevina od rada u Iranu) i bespovratno jednomjesečnu zaradu. Ovo je moje hvala rukovodstvu Srbije na čelu sa Slobodanom Miloševićem, koje je meni, a i mnogim drugim – raspisivanjem zajma – pružilo mogućnost da vratimo dio duga tome slobodarskom narodu, srpskom narodu koji svakome otvara i daje dušu i srce. Evo moje priče: Našao sam se na beogradskom asfaltu 1960. godine, sa završenom gimnazijom, bez roditelja, bez stipendije, bez ikakvih sredstava za život, samo sa dobrom voljom da se upišem na fakultet. Upisah se na fakultet, smestih se u studentski dom, dadoše mi studentski kredit, obezbjediše mi da završim fakultet. Sve to uradiše ti 'južnjaci', taj 'necivilizovani svijet', a da me niko i nikada ne upita ni odakle sam – iz koje republike – ni šta sam – koje vjeroispovjesti i nacionalnosti – ni da li pišem ćirilicu ili latinicu. A, eto obezbjediše mi bezbrižnu, sigurnu i bez stresova mladost, obogatiše me i odgojiše da cijenim, poštujem i tolerišem svakoga čovjeka, skinuše sa mene najveći teret čovjeka-mržnju prema drugim ljudima. Učiniše me sretnim, postadoh ono što sam danas”. Dr Luka Čulić, Mrkonjić Grad).

Podatak da su dva gornja pisma pisali Muslian i Hrvat – trebalo je da pokažu da Zajam/Slobodan Milošević uživaju široku podršku “poštenih Muslimana” i “poštenih Hrvata”.

+++

Kalendar događaja
(za vreme trajanja rubrike “Odjeci & Reagovanja”)

1987.

24. april 1987: Odlazak Slobodana Miloševića u Kosovo Polje ("Niko ne sme da vas bije!").
3. septembar 1987: Pucnjava u Paraćinskoj kasarni: vojnik Aziz Keljmendi ubio četvoricu vojnika, a potom pronađen mrtav.
23-24. septembar 1987: U Beogradu održana VIII sednica CK SK Srbije, na kojoj je pobedila struja Slobodana Miloševića, tadašnjeg predsednika CK SKS, nad strujom tadašnjeg predsednika GK SK Beograda Dragiše Pavlovića i Ivana Stambolića, predsednika Predsedništva Srbije.
8. decembar 1987: XI sednica CK SKJ na kojoj je razmatran ustavni položaj SR Srbije. Posle masovnih demonstracija Srpkinja i Crnogorki s Kosova, iz SK isključen Fadilj Hodža.

1988.

7. januar 1988: Predsedništvo SR Srbije pokrenulo inicijativu za promenu ustava Srbije.
16. juni 1988: Zbog "odavanja vojne tajne" u Ljubljani pritvoreni J. Janša, I. Borštner i D. Tasić.
17. juni 1988: Demonstracije radnika "Zmaja" pred zgradom Skupštine SFRJ. Taj prvobitno socijalni protest, kao i mnogi masovni protesti koji su usledili, predstavljao je uvod u "događanje naroda".
9. juli 1988: Miting Srba i Crnogoraca sa Kosova u Novom Sadu, zbog nezadovoljstva politikom vojvođanskog rukovodstva.
25. juli 1988: Miting Srba i Crnogoraca sa Kosova u Pančevu.
25. juli 1988: Skupština Srbije usvojila Nacrt amandmana na Ustav SR Srbije. Iste večeri, CK SK Srbije oštro osudio "autonomaško ponašanje vojvođanskih komunista" i pozvao narod da masovno izađe na ulice i dâ podršku "ugroženim Srbima sa Kosova".
28. juli 1988: Sednica CK SKJ o Kosovu: zatražena odgovornost za nesprovođenje programa o Kosovu.
20-21. avgust 1988: Masovni mitinzi u Titogradu i Kolašinu protiv crnogorskog rukovodstva.
29. avgust 1988: Miting u Titovom Vrbasu.
4. oktobar 1988: Pobuna radnika Rakovice ispred Skupštine Jugoslavije (govor Slobodana Miloševića: "A sad svako na svoj radni zadatak!").
5. oktobar 1988: Miting u Novom Sadu, na kojem se zahtevaju ostavke vojvođanskog rukovodstva ("jogurt revolucija"). Miting organizuju Mihalj Kertes i Radovan Pankov.
6. oktobar 1988: Vanredna sednica PK SK Vojvodine na kojoj Predsedništvo podnosi kolektivnu ostavku.
7. oktobar 1988: Demonstracije radnika titogradskog "Radoja Dakića".
17-21. oktobar 1988: Masovne demonstracije Albanaca protiv srpskog nacionalizma i narušavanja autonomije Kosova.
17. novembar 1988: Na sednici PK SK Kosova sa dužnosti predsednika Predsedništva PK SKK smenjena Kaćuša Jašari, a Azem Vlasi razrešen članstva u tom telu. Masovne demonstracije Albanaca u Prištini.
19. novembar 1988: Na Ušću u Beogradu održan "Miting bratstva i jedinstva". Prema pisanju Politike, mitingu prisustvovalo milion i pet stotina hiljada ljudi. Tog dana se, po Milovanu Vitezoviću, "dogodio narod".
25. novembar 1988: U Skupštini SFRJ usvojeni Amandmani na Ustav SFRJ.
27. novembar 1988: Miting u Crnoj Gori: intervencija milicije protiv radnika nikšićke željezare ("Žuta Greda").

Rat može da počne (2)

1.5. Istorijske lekcije
Među hiljadama objavljenih pisama, zanimljivo je naći ona koja pripremaju na rat protiv Hrvatske. Recimo: „Čovek je naše najveće bogatstvo! Ovaj slogan podugo i počesto izvikivaše mnogi naši važniji i najvažniji 'narodnobrižnici' i tražiše da se to njihovo 'otkriće' upiše u sve đačke čitanke, što morade da se učini i – učini se. Ovaj aksiom važno je u novoj Jugoslaviji za sve njene narode i narodnosti, sem za Srbe – i žive i mrtve, kao i za njihovu nazovimo državu. Srbi ni u Srbiji a naročito drugde nisu smeli govoriti ko su i šta su, da ne bi vređali osećanja drugih. U poslednjih desetak godina Srbe po Hrvatskoj hapse (i svoje i one iz Srbije) samo i isključivo zato što za vreme svoga godišnjeg odmora na obalama Jadranskoga mora pevaju svoje pesme – a to, kažu, vređa braću Hrvate. Srpske grobnice po zemlji Hrvata još odmah na početku slobode, godine 1946. ti isti 'narodnobrižnici' uništiše a da im ni sveće ne zapališe. Hiljade jama po zemlji Hrvata zatrpaše i srpske žrtve sakriše i zabetoniraše. A ove žrtve su činjene u ime Hrvata, valjda to nije sporno i nije sporno to ko ih je činio. Samo je sporno to što to neki neće da vide i da priznaju. Ali takva priznanja nisu ni potrebna. Istorija će ovo zapisati”, Milovan Radisavljević, Beograd).

Politički događaji u Hrvatskoj 1990. prate se sledećom reakcijom: “Ono što se ovih dana dešava u Jugoslaviji zbunjuje ceo kulturni svet. Najverovatnije da ovakve 'pravne' države nema nigde. Gde su državni organi i šta rade? Razmišljaju li o posledicama koje, nakon Tuđmanovog proglasa i ustoličenja Endehazije usred Zagreba, može da snađe ovu zemlju? Do danas se niko ne obrati ovom narodu preko sredstava javnog informisanja da mu kaže makar neku reč utehe i smirivanja. Istina o politici koja se vodi u SR Hrvatskoj od 1971. god. sada je preplavila zemlju. Desetkovanom srpskom narodu u Hrvatskoj trebalo je, izgleda, još otvorenije poručiti, ako nećete da doživite sudbinu kao 1941. god. selite se kud znate jer ćemo biti još nemilosrdniji!

Sve ovo što se dešavalo u 'Vatroslavu Lisinskom' neka sredstva javnog informisanja u Hrvatskoj nazivaju VRHUNSKOM demokratijom!? Državni organi na svi nivoima prihvataju bez ikakvog reagovanja najavu rušenja Ustavom utvrđenog poretka i prekrajanje teritorijalne podele zemlje, ne preduzimaju nikakve mere iako su im još uvek u rukama sve mogućnosti za zaštitu postojećeg ustavnog poretka. Hoće li se setiti neko da pokrene krivični postupak protiv najodgovornijih za ovo haotično stanje. Pitam ceo jugoslovenski politički vrh da li se ovako odužuju žrtvama ustaške kame, kao i onima koji proliše krv širom Jugoslavije da bi se živelo u miru”. Jandre Žakula).

O međunacionalnim odnosima iz srpskog ugla, daju se sledeći komentari: “Godine 1941. ustaše su srušile spomenik kralju Petru I Karađorđeviću u Mrkonjić-Gradu. Nedavna inicijativa grupe građana Mrkonjić-Grada da se spomenik Petru I ponovo podigne – nije prošla.

Obrazloženje kao u stara, dobra vremena: moglo bi to negativno da utiče na međunacionalne odnose u ovoj višenacionalnoj sredini. Čudi me da se već nije neko, a sve zarad razvijanja i bogaćenja međunacionalnih odnosa, pojavio sa idejom da se briše i sadašnje hegemonističko ime Mrkonjić-Grad, i da se kasabi vrati stari turski naziv Vascar Vakuf. Valjda je čuvarima međunacionalnih odnosa smetala i spomen-ploča na zgradi bivše bolnice u Mrkonjić-Gradu, gdje su ustaše, 1942. godine, zaklale 250 Srba. Ne znam kako drugačije da objasnim njen volšebni nestanak. Baš me interesuje da li bi smirivanju međunacionalnih trvenja u Jugoslaviji doprinijelo uklanjanje spomenika ustaškim žrtvama u Jasenovcu? A građani Novog Sada, na primjer, da imaju imalo smisla za međunacionalne odnose, uklonili bi smjesta spomenik Svetozaru Miletiću iz centra grada.

Za normalne ljude ovo su, naravno, besmislice, ali ne i za one koji misle da se zajedništvo gradi na zaboravljanju zločina, i koji između praštanja i zaborava stavljaju znak jednakosti. Ne mogu, na kraju, a da se ne upitam: jesmo li, zaista, toliki slijepci da ne vidimo kome to smeta Petar I, kome smeta spomen-ploča kao sjećanje na srpsko stradanje od ustaškog noža? (Boris Vuković, Mrkonjić Grad”).

1.6. Zaključak o “Odjecima i reagovanjima”:
Mobilisano svakodnevnom propagandom preko “Politike”, “Ekspresa”, “Večernjih novosti” i RTS-a, javno mnjenje Srbije – u trenutku kad su na prostorima SFRJ počeli prvi sukobi – već je bilo instruirano, spremno da saučestvuje u nacionalističkim orgijama protiv mnogobrojnih srpskih neprijatelja. “Politika” je odlično obavila posao: Albanci su prikazani kao divlja, plemenska skupina, nesposobna za bilo šta sem za razmnožavanje; Hrvati su prikazani kao neoustaše, fašisti, željni da sve Srbe još jednom pokolju i isteraju s “vekovnih ognjišta”; Slovenci su prikazani kao hladni, cinični i sebični, zaboravni da se sete srpske pomoći tokom Drugog svetskog rata; Muslimani su prikazani kao islamisti, kao prljava sekta koja sanja o Džihadu, nezahvalni prema Srbima iz čijeg su “genetskog koda” proizašli.

U takvim koordinatama, sve je bilo moguće: da se krene u rat i zločine, jer je Milošević – godinama pažljivo radeći na svojim pristalicama – uspeo da pod svoj ideološki vizir pruvuče četnike, partizane, ravnogorce, monarhiste, komuniste… sve one koji jesu ali i one koji nisu poverovali u tezu o “odbrani Jugoslavije”, za koje je stvorena nova virtuelna granica: Karlobag-Ogulin-Karlovac-Virovitica.

Kad je posle 4.000 napisa zadatak izvršen – “Odjeci i reagovanja” su ukinuti. U istoriji srpske štampe ostavljen je najsramniji trag: dokaz kako se manipulisalo, lagalo, kako se dizala nacionalna temperature i kako se, polako, spremao Rat.

Veliku pomoć rubrici predstavljali su i sami “svesni” čitaoci. Čuvena rubrika “Odjeci i reagovanja” nije samo obavljala funkciju mobilisanja i propagiranja “događanja naroda” i “antibirokratske revolucije” nego je i novinarima otvarala nove teme, obezbeđivala nove sagovornike, ideje, serije tekstova... Reč je o mašini koja je precizno isprogramirana i kojoj su obezbeđeni stalni prostor i vreme za delovanje, tako da je potrebno samo proizvesti prvi okret, neku vrstu impulsa ili stvaralačke iskre, pa da ona sama, poput modernog demijurga, počne da proizvodi. Najveći broj ljudi koji u ovome učestvuju nemaju nikakve predstave o vremenu, odnosno trajanju takve proizvodnje. Zajedničko im je uverenje da se ovog puta “mora ići do kraja”. Nema predaje, nema posustajanja. Pa ipak, i tome, pre ili kasnije, dođe kraj. Najtragičnije kod ovakve vrste propagande i osvajanja javnog mnjenja jeste što se oni vremenom nužno radikalizuju.

Elias Kaneti u knjizi “Masa i moć” daje pregled stereotipa-simbola vezanih za razne nacije. Tako, ako definišemo Engleze samo pomoću jednog simbola onda će to biti “more”, za Nemce je to “šuma” – odnosno vojska, za Francuze “revolucija”, za Špance “matador”, za Jevreje “lutanje”....

Koji bi simbol karakterisao Srbe? To je, pre svega, “prošlost”. Ta zaglednost u prošlost otkriva Srbe kao neumorne, neustrašive i nepobedive borce. Zbog toga je, u državnim medijima nikad objavljena, a izrečena tvrdnja Slobodana Miloševića pred predsednicima opština iz cele Srbije, 1991. godine, da: “ako ne znamo da radimo umemo da se bijemo” prisutna od samog početka bujanja populizma i “događanja naroda”. Vođa je samo izrekao ono što su dominantna kultura i sveprisutna istoriografija ponavljali godinama. Miloševićev govor na Gazimestanu podstakao je to uverenje o nepobedivosti i neustrašivosti srpskog naroda, ispravnost njegovih težnji i namera. “Istoričar zna koliko je povredljivo čitavo tkivo faktičkih realnosti u kojima provodimo naš svakodnevni život. Ono je vazda u opasnosti da ga probuše pojedine laži ili da ga pocepa ili unakazi organizovano laganje grupa, nacija ili klasa; često je brižljivo prekriveno brdom neistina, a onda opet prepušteno zaboravu. Činjenicama su potrebni verodostojni svedoci kako bi mogle da budu utvrđene i održane, kako bi našle sigurno boravište na području ljudskih stvari.” (Hana Arent: “Istina i laž u politici”)

Ono što je bitno za većinu novina, a posebno za “Politiku”, kao glavnog medijskog kreatora državne politike iz toga perioda, jeste specifičan, ali veoma opipljivi gubitak novinarskog (profesionalnog) identiteta. Od 1988. godine samo “posvećeni” novinari mogu da dobiju stalne rubrike, veliki prostor, najave na prvim stranama, feljtone, ilustratore, više fotografija... Tako izrastaju: Hadži Dragan Antić, Momo Kapor, Goran Kozić... Retko se koji stariji, iskusniji novinar usuđuje da preuzme tako “posebne” i odgovorne zadatke u novinarstvu. U isto vreme, povećava se uloga državne novinarske agencije Tanjug. Kombinacijom slepe svakodnevne rutine i bespogovorne individualne lojalnosti novine se čiste od svega što bi moglo da unese sumnju i nedoumicu u izabrani put.

Posle tragičnog zločina u Paraćinskoj kasarni, ujesen 1987, “Minović je bio razdragano uzbuđen kada je nama nekolicini (...) govorio o paraćinskom ubistvu ‘u kome su stradala četvorica srpskih vojnika’, što je za ovakvu situaciju kao poručeno!... Nekoliko minuta kasnije sledio je novi šok. Ponovo je zvao Minović da nam, ovog puta sa vidnim razočaranjem, saopšti da iako sva četvorica ubijenih nisu Srbi, ovom događaju moramo dati veliki publicitet. (...) Umesto da smiruje strasti, beogradska štampa je enormnim publicitetom, naslovima, komentarima i pismima čitalaca dolivala ulje na vatru, stvarajući antibalkansko (i osvetničko) raspoloženje. Politika je nekoliko dana ovom događaju posvećivala po četiri stranice, uključujući celu naslovnu stranu.” (Slavoljub Đukić, 1992). Pri tome nije bilo važno što je izvršilac zločina bio mentalno poremećena osoba, koji nije birao žrtve po nacionalnoj osnovi, tako da su među poginulim vojnicima bila dvojica Muslimana, dva Hrvata i jedan Slovenac. Ni intonacija ostalih tekstova nije previše vodila računa o činjenicama i logici. “Nekada su Albanci karakterisani kao antijugoslovenski kontrarevolucinari, nekada kao muslimanski silovatelji monahinja. Suština je uvek bila ista: Kosovo mora ponovo biti Srbija; ili kako je to rekao Milošević, Srbija će biti ili jedinstvena, ili je neće biti.” (Mark Tompson, 1995)

1.7. Rat je počeo
Povodom odluke Srpskog narodnog vijeća iz Knina 30. septembra 1990. godine da proglasi punu autonomiju Srba u Hrvatskoj, na stranicama "Politike" su se narednog dana i tokom meseca oktobra pojavljivali naslovi sledećeg tipa: “Srpska deca kao taoci”, “Napad na srpski narod”, “Glas protiv ustaša”, “Mi nismo fašisti, mi smo ustaše”, “Vrhovništvo ponovo sramoti hrvatski narod”, (ponovo) “Napad na srpski narod”, “1941. je počela istim metodama”, “Svim sredstvima se odupreti teroru ustašoidne vlasti”, “Genocid se ne sme ponoviti”, “Ustaše ruše Jugoslaviju, a odgovornost prebacuju na Srbe”, “Suluda politika hrvatske vlasti”, “Specijalci govore šiptarski” itd...

Hronologija događaja u tom periodu, u drugim medijima, između ostalih, beleži i sledeća zbivanja: “Oteto oružje i municija tokom nemira na Baniji (Sisak, Petrinja...). "Teško ranjen pripadnik MUP-a (1.10.)”; “Minirana železnička pruga duž reke Une (2.10.)”; “Ponovo minirana pruga duž reke Une (5.10.)”; “Minirana železnička pruga u Ličkoj Jasenici (12.10.)”; “Miniran put Obrovac - Zagreb (14.10.)”; “Ukradeno oružje iz vojnog voza u Kninu. Pucano na mašinovođe ŽTP Zagreb na pruzi Knin – Benkovac (17.10.)”; “Minirana ‘Lička pruga’ između stanica Zrmanja i Milovan (21.10.)”. Nijedan od ovih događaja nije pomenut u "Politici", jer se to nikako ne bi uklopilo u propagandnu sliku “golorukog naroda” koji, braneći se, “oslobađa ognjišta”.

1.8. Jezik "Politike"
Pošto bi bilo teško, a za svrhu ovog teksta i suvišno, dati iscrpan katalog retoričkih sredstava, navešćemo primere za neke od navedenih tipova koje navodi Stjepan Gredelj.

Ključni simboli: sloboda, dostojanstvo, oslobođenje, patriotizam, narod, domovina, pravda, mir
Parole: Srbija cela - ne iz tri dela, ‘Bando crvena’, Mir našoj deci
Metafore: Srpska Atina, kosovska drama, kolevka srpstva, svete kosti, divlje horde, Tantalove muke, goloruki narod, legionarska škola, preteće aveti, ratne sekire, seme zla, unitaristička alhemija
Idiomi: istorijska prava, slobodarski narod
Klišei: iredentisti, kontrarevolucija, separatisti svih boja, razbijači Jugoslavije, antisrpska koalicija, pošteni Albanci, izdajnici, agenture, agresija, teror(isti), satanizacija Srba, avanturističa politika
Kovanice: Autonomaši, srbofobija, desrbizacija, ustašoidno, genocidno, ustašluk
Tradicionalizmi: Ognjište, dom, otadžbina, junaštvo, nejač, zbegovi, Šiptari, Arnauti, hajdučija, stratišta
Neotradicionalizmi (bliska prošlost): Ustaše, bojovnici, vrhovništvo, redarstvenici, šahovnica, NDH
Stereotipi: Lukavi Janezi, podmukli Šiptari, genocidni Hrvati, versajska, avnojevska, brionska Jugoslavija
Pozajmljenice: Falangisti, crnokošuljaši, “psi rata”, dežela, demokracija, ‘nova vojaška armada’
Etiketiranje: Monstruozno, bestijalno, krvoločno, čudovišno, animalno, razulareno, podivljalo
Novorečničke kovanice: Janšovci, tuđmanovci, hadezeovci, zengovci, dotepenci

Semantički pomaci i obrti su pravi “orvelizmi”, pervertiranje izvornih značenja za sto osamdeset stepeni, u njihovu suprotnost. Samo nekoliko primera:
– autentična istorija (bezočni falsifikat)
– patriotizam (šovinizam)
– odlučnost (nemilosrdnost)
– odbrana, uzvraćanje (napad)
– oslobađanje (osvajanje i/ili razaranje “oslobađanje od ljudi i stvari”)
– pobeda (uništenje)
– čišćenje (zatiranje, progon, genocid itd.)

+++

Kalendar događaja
(za vreme trajanja rubrike “Odjeci & Reagovanja”)

1989:

10-11. januar 1989.
Miting ispred Skupštine Crne Gore sa zahtevom za smenu državnog i partijskog rukovodstva ove republike, što se i dogodilo posle nekoliko dana. Na vlast u Crnoj Gori stupa grupa mladih ljudi (Momir Bulatović, Milo Đukanović). Pobeda »antibirokratske revolucije« i u Crnoj Gori.
3. februar 1989.
U Zagrebu osnovano Udruženje za jugoslovensku demokratsku inicijativu (UJDI), kao prva autonomna politička organizacija.
20. februar 1989.
Štrajk oko hiljadu albanskih rudara u »Starom trgu«, zbog isključenja Azema Vlasija iz CK SKJ. Rudari odbijaju danima da izađu iz okna, tražeći ispunjenje sledećih zahteva: obustava najavljenih ustavnih promena i smena trojice albanskih funkcionera – Rahmana Morine, Ali Šukrije i Husamedina Azemija, pristalica Slobodana Miloševića.
27. februar 1989.
U Cankarjevom domu u Ljubljani održan skup podrške rudarima »Starog trga«.
28. februar – 1. mart 1989.
Studenti iz beogradskog Studentskog grada okupljaju se ispred Skupštine SFRJ, zahtevajući odlučan obračun sa kosovskim rukovodstvom. Govor Slobodana Miloševića (masa skandira: »Uhapsite Vlasija!«).
1. mart 1989.
Uhapšen Azem Vlasi.
3. mart 1989.
Zavedene posebne mere na Kosovu, uveden policijski čas; pored Vlasija, uhapšeni i Burhan Kavaja i Aziz Abraši, pod optužbom da su organizovali štrajk rudara i demonstracije.
17. mart 1989.
U Skupštini SFRJ izabrano novo Savezno izvršno veće na čelu sa Antom Markovićem.
24. mart 1989.
Skupština Vojvodine usvaja Amandmane na Ustav SR Srbije, što pod pritiskom čini i Skupština Kosova.
28. mart 1989.
U Beogradu svečano proglašeni Amandmani na Ustav SR Srbije, kojim je pokrajinama oduzeta mogućnost veta na ustavne promene u Srbiji i deo zakonodavne, upravne i sudske funkcije (»Oj Srbijo iz tri dela, ponovo ćeš biti cela«). Za to vreme, na Kosovu se održavaju masovne demonstracije (24 mrtva, prema zvaničnim informacijama).
15. maj 1989.
Odlukom Skupštine SR Srbije, Slobodan Milošević izabran za predsednika Predsedništva SR Srbije.
20. maj 1989.
U Skupštini SR Srbije doneta odluka o raspisivanju Zajma za privredni preporod Srbije.
28. juni 1989.
Na Gazimestanu proslava šest stotina godina od Kosovske bitke, kojoj je, prema zvaničnim medijima, prisustvovalo oko dva miliona ljudi. Govor Slobodana Miloševića: »... danas, opet smo u bitkama, i pred bitkama. One nisu oružane, mada ni takve još nisu isključene«.
Juli 1989.
U Sloveniji se raspravlja o Temeljnoj povelji.
9. juli 1989.
U Kninskoj krajini održana proslava šest stotina godina od Kosovske bitke. Izneti zahtevi u pogledu ravnopravnosti Srba u Hrvatskoj (pravo na sopstvenu kulturu, jezik i pismo). Posle ovog događaja, usledila su hapšenja viđenijih Srba (Jovo Opačić).
Avgust 1989.
U Kninskoj krajini ne prestaju protesti zbog hapšenja Jove Opačića.
28. septembar 1989.
Skupština Slovenije usvaja prve amandmane na republički Ustav.
3. oktobar 1989.
Počelo suđenje Azemu Vlasiju i trinaestorici optuženih za »kontrarevolucionarno« delovanje na Kosovu.
Oktobar 1989.
U Srbiji još jednom svečano dočekan »voz bratstva i jedinstva« iz Slovenije.
Novembar 1989.
XVII sednica CK SKJ koja je pokazala dubinu neslaganja između republičkih rukovodstava. Izjava Vasila Tupurkovskog o »neprincipijelnoj koaliciji« ostalih republika protiv Srbije.
12. novembar 1989.
Referendum za izbor predsednika Predsedništva Srbije: Slobodan Milošević dobio 86% glasova.
1. decembar 1989.
Udruženje »Božur« zakazalo miting istine u Ljubljani. Slovenačko rukovodstvo zabranilo miting. Predsedništvo Republičke konferencije SSRN Srbije u proglasu građanima Srbije zatražilo prekid svih veza sa Slovenijom (počinje »bojkot slovenačke robe«).

1990:

6. januar 1990.
U Novoj Pazovi osnovana stranka Srpska narodna obnova.
6. januar 1990.
U Splitu održan osnivački skup Hrvatske demokratske zajednice.
20-22. januar 1990.
U Beogradu održan XIV kongres SKJ. Slovenačka i hrvatska delegacija napustile Kongres. SKJ praktično prestao da postoji.
24. januar 1990.
U Prištini demonstracije 40 000 studenata koji zahtevaju ukidanje vanrednog stanja i prekid sudskog procesa Vlasiju.
31. januar 1990.
Studenti Beogradskog univerziteta pred Skupštinom SFRJ okupljeni pod parolama »Ne damo Kosovo!«, »Idemo na Kosovo!«, »Hoćemo oružje!«.
1-2. februar 1990.
Izlazak vojske na ulice u nekoliko kosovskih gradova (27 poginulih demonstranata i 54 povređena, jedan policajac ubijen, 43 povređena)
3. februar 1990.
Osnivačka skupština Demokratske stranke.
6. februar 1990.
Pripadnici Združenog odreda milicije saveznog SUP-a iz Slovenije napuštaju Kosovo.
10. februar 1990.
U Zagrebu obnovljen rad srpskog kulturnog društva »Prosvjeta«.
14. februar 1990.
Sabor SR Hrvatske usvojio Amandmane na Ustav dotične republike, kojima je ozakonjen višestranački sistem.
17. februar 1990.
U Kninu osnovana Srpska demokratska stranka.
20. februar 1990.
Predsedništvo SFRJ aktiviralo jedinice JNA na Kosovu.
21. februar 1990.
Na Kosovu ponovo uveden policijski čas.
22. februar 1990.
Izvršno veće Slovenije donosi protivmere privrednoj blokadi Srbije.
24-25. februar 1990.
U Hrvatskoj održan I sabor HDZ-a.
4. mart 1990.
Na Petrovoj Gori održan miting Srba iz Hrvatske na kojem se pretilo hrvatskom rukovodstvu.
8. mart 1990.
Odlukom Skupštine Slovenije izbrisan pridev »socijalistička« iz naziva ove republike.
14. mart 1990.
Osnivački sabor Srpskog pokreta obnove.
21. mart 1990.
Afera oko navodnog trovanja albanske dece na Kosovu. Toksikološke analize negativne.
3. april 1990.
Pripadnici Združenog odreda milicije iz Hrvatske u sastavu SSUP-a povlače se sa Kosova.
8. april 1990.
U Sloveniji održani parlamentarni i predsednički izbori. Pobeda DEMOS-a i Milana Kučana.
16. april 1990.
Republički SUP Srbije preuzima sve poslove javne i državne bezbednosti na Kosovu.
19. april 1990.
Predsedništvo SFRJ ukinulo vanredno stanje na Kosovu i amnestiralo 108 političkih zatvorenika. Usledila i oslobađajuća presuda za Vlasija i trinaestoricu.
22. april – 6. maj 1990.
U Hrvatskoj održani prvi višestranački izbori. Pobeda HDZ i Franje Tuđmana.

13. maj 1990.
Sukob navijača Dinama i Crvene zvezde na Maksimiru. Povređeno 79 policajaca i 59 gledalaca.
15. maj 1990.
Za predsednika Predsedništva SFRJ izabran Borisav Jović.
18. maj 1990.
Posle napada na člana SDS u Benkovcu, Miroslava Mlinara, ova stranka odlučila da povuče svojih pet zastupnika iz Sabora.
30. maj 1990.
Proslavljen Dan državnosti Republike Hrvatske. Tuđman proglašen za prvog demokratski izabranog predsednika Hrvatske.
13. juni 1990.
Zbog neuspelog početka razgovora vlasti i opozicije u Srbiji, u Beogradu na Trgu Republike održan prvi protestni miting opozicije. Intervencija policije u Takovskoj ulici, ispred zgrade Televizije.
1-2. juli 1990.
Održan referendum u Srbiji na kojem je odlučeno da se najpre donese novi Ustav Srbije, a potom održe višestranački izbori.
2. juli 1990.
Skupština Slovenije usvojila Deklaraciju o punoj suverenosti Republike Slovenije. Albanski delegati Skupštine Kosova ispred zgrade Skupštine doneli Ustavnu deklaraciju kojom su Kosovo proglasili republikom.
5. juli 1990.
Skupština SR Srbije donosi odluku o raspuštanju Skupštine Kosova. Albanci stupaju u masovni štrajk 9. jula, a Predsedništvo SFRJ na sednici od 11. jula podržava mere Srbije na Kosovu.
16. juli 1990.
SKS i SSRNS se ujedinjuju u Socijalističku partiju Srbije (SPS). Za predsednika izabran Slobodan Milošević.
25. juli 1990.
Hrvatski Sabor usvaja Amandmane na Ustav Republike Hrvatske. Menjaju se državni simboli (»šahovnica«). U Srbu održan sabor Srba na kojem je usvojena Deklaracija o suverenosti i autonomiji srpskog naroda i osnovano Srpsko nacionalno vijeće kao organ Srba u Hrvatskoj.
29. juli 1990.
Predsednik SIV-a Ante Marković na mitingu na Kozari objavljuje osnivanje sopstvene stranke, Saveza reformskih snaga Jugoslavije.
13. avgust 1990.
Borisav Jović, predsednik Predsedništva SFRJ, primio delegaciju iz Knina koja ga je informisala o »ugroženosti Srba u Hrvatskoj«.
16. avgust 1990.
Srpsko nacionalno vijeće donosi odluku o raspisivanju referenduma o autonomiji Srba u Hrvatskoj, na koju su hrvatske vlasti reagovale najavom da će referendum sprečiti »svim sredstvima pravne države«.
17. avgust 1990.
Posle sukoba sa hrvatskom policijom u Benkovcu, Srbi otimaju oružje od rezervnog milicijskog sastava i podižu barikade na saobraćajnicama. Ovim je praktično počeo »srpski ustanak« u Kninskoj Krajini.
19. avgust – 2. septembar 1990.
Referendum o autonomiji Srba u Hrvatskoj.
24. avgust 1990.
Na vanrednom zasedanju hrvatskog Sabora zbog nemira u Kninskoj krajini, usvojena Rezolucija o zaštiti ustavnog poretka i o nacionalnim pravima u Hrvatskoj. Za člana Predsedništva SFRJ iz Hrvatske izabran Stjepan Mesić.
3. septembar 1990.
Počeo generalni štrajk Albanaca na Kosovu.
7. septembar 1990.
Na tajnom sastanku u Kačaniku delegati raspuštene Skupštine Kosova doneli Ustav Republike Kosovo.
11. septembar 1990.
Sukob između Srba i Muslimana u Foči.
27-30. septembar 1990.
Masovna okupljanja Srba na Baniji. Intervencija snage MUP Hrvatske i hapšenje 360 ljudi u Petrinji. Srbi traže zaštitu u vojnoj kasarni.
28. septembar 1990.
Skupština SR Srbije donosi novi Ustav Republike Srbije. Pokrajine gube atribute državnosti i postaju oblik teritorijalne autonomije.
1. oktobar 1990.
Proglašena autonomija Srba u Hrvatskoj.
6. oktobar 1990.
Objavljen projekat konfederalnog modela jugoslovenske zajednice, koji su predsedništva Repubike Hrvatske i Republike Slovenije 3. oktobra dostavila Predsedništvu SFRJ.
23. oktobar 1990.
Skupština Srbije donosi Uredbu o uvođenju poreza i taksi na robu iz Slovenije i Hrvatske.
11-25. novembar 1990.
U Makedoniji održani prvi višestranački izbori. Pobeda VMRO-DPMNE.
18. novembar 1990.
Višestranački izbori u Bosni i Hercegovini (SDA, SDS, HDZ).
19. novembar 1990.
U Beogradu održan osnivački skup SK-PJ.
29. novembar 1990.
U Dvoru na Uni uhapšen Željko Ražnatović-Arkan sa oružjem i četničkim obeležjima.
3. decembar 1990.
Objavljen intervju Miroslava Lazanskog sa saveznim sekretarom za narodnu odbranu Veljkom Kadijevićem, u kojem se on zalaže za jedinstvenu i socijalističku Jugoslaviju. Ovaj intervju je u slovenačkoj i hrvatskoj javnosti protumačen kao pretnja njihovim republikama.
9. decembar 1990.
U Srbiji i Crnoj Gori održan prvi krug višestranačkih izbora; drugi krug održan 26. decembra (pobeda SPS-a i Slobodana Miloševića).
21. decembar 1990.
Štampa objavljuje da je čehoslovačkim avionom dopremljena velika količina oružja za potrebe Hrvatske.
22. decembar 1990.
Sabor Hrvatske usvojio novi Ustav Republike Hrvatske.
22. decembar 1990.
Donet Statut SAO Krajine i proglašena SAO Krajina.
23. decembar 1990.
U Sloveniji održan plebiscit na kojem se 86% glasača izjasnilo za nezavisnu slovenačku državu.
26. decembar 1990.
Skupština Slovenije proglasila samostalnost Republike Slovenije.

Konačno, rat! (3)

1.8. Konkretizacija rata: Priprema za Vukovar, maj 1991.

Priprema za rat u Hrvatskoj bili su tekstovi/naslovi kao ovaj: "Plitvice su srpska zemlja": Pred deset hiljada ljudi na ulazu u selo Jezerce govorili dr Milan Babić, dr Boško Božanić, prof. Petar Štikovac, Jovo Korenica i dr Vojislav Šešelj ("Politika", 3. maj 1991). Već idućeg dana (4. maja 1991) pod nadnaslovom: "Napetost i nemir u Hrvatskoj" pojavljuje se naslov: "Vukovar odsečen grad" gde se kaže da je u "oružanom okršaju u Borovu Selu poginulo 12 redarstvenika MUP Hrvatske i tri građanina". Da li se Jugoslavija tako našla na ivici ambisa sa koje nema povratka – zabrinuto se pita "Politika" i dodaje: "Ma koliko nade bile jake da će razum prevagnuti, nemogućno je i sasvim odbaciti dalje produbljivanje tragedije".

Po starom običaju “Politike” usledio je komentar (autor: Radivoje Petrović) u kojem se glede događaja u Borovu Selu kaže sledeće: “Disciplinovanje Srba vikendom ili praznikom, koje se poslednjih meseci sprovodi u Hrvatskoj uz pomoć specijalaca i redarstvenika Ministarstva unutrašnjih poslova, stiglo je posle Pakraca, Plitvica i Knina i do Borova Sela, nadomak Vukovara, ostavljajući krvave tragove i dovodeći čitavu političku situaciju u kritičnu fazu. Teško je sa sigurnošću odgovoriti na pitanje da li je ili ne počeo građanski rvt, ali ukoliko je jedno pitomo selo u srcu sremske ravnice blokirano satima, bez mogućnosti da se proveri šta se u njemu dešava, uz sporadičnu pucnjavu i raznorazne glasine, onda je očigledno da smo na ivici haosa iz koga se, po pravilu izlazi sa velikim žrtvama.

Očekivani udar policijskih snaga na Borovo Selo drugog dana radničkog praznika ima sve karakteristike prethodnih poteza hrvatskih vlasti na Plitvicama i u Pakracu, potvrđujući potpunu nesposobnost mlade demokratije da politički, a ne policijski, reši problem Srba u ovoj republici. Demonstriranje suvereniteta tamošnje vlasti noćnim ili jutarnjim prepadima na naselja u kojima je srpski živalj, potpuna blokada i zatvaranje svih kanala komunikacije, uz naknadno utvrđivanje da je primenjivana krajnja brutalnost i fizičko zlostavljanje, kao što je to bio slučaj u Plitvicama, navode na zaključak da je, i pored svih verbalno-političkih slaloma i pregovora, čak i na najvišem nivou, hrvatska strana izabrala samo jedan put - silu.

Naravno, uvek je moguće prigovoriti da ni jedna pravna država neće dozvoliti svojatanje ili cepanje svoje teritorije, pa ni uspostavljanje paralelne vlasti, ali takav princip važi samo ukoliko je država zaista pravna i ukoliko i sama ne doprinosi konfuziji, nervozi i osećaju nesigurnosti u jednom delu svog građanstva. Iz sredine, koja je bila stalno bombardovana informacijama o velikosrpskim scenaristima i scenarijama za rušenje legalne i demokratske vlasti u Hrvatskoj poslednjih meseci povlače se konci koji su providnih namera i za ljude nevezane za policijski zanat. Oni govore da šema zaluđivanja ljudi u ovoj republici ima jasne obrise. Potpuno je politički neozbiljno, ali i za kompletnu konfuziju dobrodošlo, kada drugi čovek MUP-a Hrvatske Slavko Degoricija javno izjavi da nema pojma o korišćenju oružja u Borovu Selu.

Tako se unapred zamenik republičkog ministra policije otresao odgovornosti, spasavajući i sebe i resor u kome radi, a bogami i čoveka koji je na čelu takve vlasti. Istina, primećeno je da zajedno sa predstavnicima MUP-a u akcijama učestvuju i civili, pripadnici HDZ naoružani do zuba, što je slab alibi za Degoriciju i drugu gospodu koja su sada u poziciji da preuzimaju na sebe svaki potez iz partijske vojske, jer su direktno učestvovali u njenom naoružavanju...

Srbi su, prvo, najureni iz Ustava svoje republike, zatim je uklonjen i naziv njihovog jezika, a ćirilično pismo počelo je da se koristi posle takvih 'demokratskih' poteza samo u 'disidentskim' opštinama. Istovremeno, koncipirani su državni simboli koje i srpski živalj u Hrvatskoj mora da poštuje. Ali, insistirajući upravo na tom poštovanju, zvanične hrvatske vlasti su razmahivale 'šahovnicom' toliko agresivno da su je ogadili i onim najlojalnijim građanima, bez obzira na nacionalnost. Opterećenost nacionalnim kompleksom na jednoj strani i istorijsko pamćenje o zlodelima pod sličnim barjakom za vreme prošlog rata svakodnevno su zaoštravani, pa su počele da padaju i prve žrtve ovih iracionalnih igara sa zastavama.

Sav neuspeh političkih pregovora jugoslovenskih lidera tokom pet rundi ogleda se upravo u sudbinama svih koji su poginuli i mnogih drugih koji u strahu čekaju sledeću noć ili sledeće jutro. Sve je učinjeno da se narod zaplaši, na jednoj strani, kao i da se pokaže koliko dr Tuđman, na drugoj strani, drži ozbiljno do pregovora sa čije je poslednje sesije otišao ljut. Mnogi su već u njegovom teatralnom napuštanju Cetinja naslutili da je to najava nove demonstracije suverenosti. Lako je objašnjivo što je izabrano naselje u okolini Vukovara, gde je mahom srpski živalj, jer time Tuđman poručuje svima da je i u blizini sadašnje granice sa Srbijom spreman da najsurovije brani svoj imidž državotvorca, kao i da ga nikakvi razgovori ne mogu odvratiti od konačnog cilja..."

Idućeg dana (5. maja 1991) “Politikin” naslov (“Specijalci držali žene i decu kao taoce”, autor: Rada Subotić) ne ostavlja sumnju ko je zapravo kriv za događaje u Borovu Selu: “Jake snage specijalaca, koje su stigle jednim privatnim automobilom, autobusom i sa nekoliko specijalnih policijskih vozila, najpre su pokušale da zauzmu prostorije mesne zajednice, gde se inače nalazi štab nezadovoljnih meštana ovog sela. Pucajući iz automatskog oružja, po tvrdnji očevidaca, specijalci su odmah na platou ispred mesne zajednice ubili Vojislava Milića, iz okoline Nove Pazove. Bio je to signal da se selo digne na oružje. Na specijalce se otvorila vatra sa svih strana i raznim oružjem, pa su se oni spasavali na sve moguće načine. Sklanjali su se u nekoliko kuća i u seosku ambulantu u koju su, kao taoce, poveli nekoliko žena i dece. U neviđenom okršaju i pucnjavi isped zgrade mesne zajednice i ambulante, poginulo je jedanaest specijalaca, na desetine je ranjeno a pedeset zarobljeno.

Ko zna kako bi se sve završilo da nešto oko 17 časova juče po podne u Borovo nisu stigle jake vojne jedinice, sa tenkovima i vojnim transporterima i uspele da spreče dalje krvoproliće. Oni su istovremeno u transporterima preveli zarobljene specijalce do Vukovara. U Borovo se danas moglo ući tek posle svestrane kontrole vojske. Iako u selu vlada prividan mir, kad se stigne u centar, gde se narod ne razilazi, čoveku postaje jasno da je u ovom lepom i bogatom selu juče i noćas bio pravi rat. Pokušali smo od predstavnika vojske da dobijemo informaciju o događaju i akcijama. Jedan potpukovnik u prolazu nam je rekao da vojska radi po naređenju i da je u Borovo stigla da spreči dalje sukobe.

U spontanom razgovoru sa meštanima Borova, koji su još pod jakim utiskom stravičnih događaja, saznali smo da su incident izazvali specijalci MUP-a Hrvatske koji su nenadano upali u selo i zapucali. Ljudi su još zgranuti, ali i odlučni da po svaku cenu brane svoja ognjišta i nejač...".

Indikativan je izveštaj (6.5.1991) iz Prištine gde se čitav događaj predstavlja kao "teror protiv Srba" uz napomenu – da se separatizam na Kosovu podstiče kako bi se odvukla pažnja s priprema "genocida" u Hrvatskoj!

"Iako su prvomajski praznici na Kosovu i Metohiji prošli bez ozbiljnih narušavanja reda i mira, događanja u SAO Krajina, a posebno u Borovu Selu, uznemirila su Srbe i Crnogorce. Ovde se Jugoslovenskoj narodnoj armiji zamera što nije blagovremeno intervenisala i sprečila hrvatske redarstvenike da terorišu civilno srpsko stanovništvo. Kosmetski Srbi i Crnogorci smatraju da šiptarski separatisti deluju u sprezi s hrvatskim vrhovništvom i ne isključuju mogućnost oružanih provokacija i na Kosmetu. Smatra se da je sadašnje vrhovništvo Hrvatske, kao i ranije hrvatsko rukovodstvo, podsticalo separatizam na Kosmetu da bi odvuklo pažnju sa priprema genocida nad Srbima u toj republici.

Inače, na Kosmetu se potpuno podržava pravedan otpor Srba u SAO Krajina, Slavoniji, Baranji i zapadnom Sremu i ističe da Srbi bilo gde da žive u Jugoslaviji neće više dozvoliti da ih goloruke kolju fašistoidne horde, kao što je bilo 1941. godine i kasnije u toku Drugog svetskog rata".

Par dana kasnije, Miroslav Lazanski, vojni komentator "Politike" piše: "Bilo je samo pitanje dana kada će oružje progovoriti u etnički mešovitim sredinama u Hrvatskoj. Pucnjava u Borovu Selu ima, naravno, i svoju predistoriju, pa bi se zbog poštene analize događaja valjalo vratiti malo unazad. Ko je koga tu prvi ubio i zašto je uopšte došlo do tako tragične zategnutosti u međuncionalnim odnosima na tom području nešto je duža priča. Tek, Jugoslavija je u predvečerje majskih praznika i de fakto postala Liban. Svako selo ima svoju miliciju, ili policiju, stranke formiraju svoje vojne formacije, narodu se deli oružje po nacionalnoj pripadnosti. Savezna armija interveniše u ulozi 'Plavih šlemova' i za sada je praktično tampon zona između zavađenih strana. Armija još nije ispalila ni jedan metak, ali treba voditi računa da je i njenim pripadnicima već pomalo svega dosta. Ljudi su umorni od stalnog dežurstva, neispavani, napeti, a oružje sa municijom je tu pored njih. Da li Predsedništvo SFRJ ima predstavu o celokupnoj situaciji, i može li se uopšte govoriti o odgovornosti političkih faktora u ovoj zemlji kada u noći u kojoj ginu ljudi u Hrvatskoj - na Palati federacije nema ni jednog osvetljenog prozora.

Kakva je odgovornost SIV-a čiji je predsednik bio na vreme upoznat sa ilegalnim uvozom oružja u Hrvatsku i Sloveniju? Zašto savezna vlada nije ništa preduzela po tom pitanju, pa je ona uz Predsedništvo Jugoslavije direktan krivac za sadašnje prolivanje krvi u Hrvatskoj. Može li se sada situacija smiriti pozivima i apelima na mir, tolerantnost, zalaganjima za reforme i kulturu dijaloga?

Što se tiče reagovanja političkog vrha Republike Hrvatske ono je pažljivo nijansirano, igra na kartu podeljenosti u rukovodstvu Armije, kojoj se istovremeno priznaje suzdržanost i neutralnost, ali čiji se pojedini komandanti obasipaju pravom lavinom optužbi i insinuacija. Ipak, predsednik Republike Hrvatske dr Franjo Tuđman zamerio je i svojim 'jastrebovima' na 'pozivanju naroda na spontani otpor, neorganizirani otpor, što može dovesti do tragičnih posljedica'. Predsednik Hrvatske, naime, kaže da će se suverenitet i sloboda braniti oružjem...".

Gotovo slučajno, "Politika" prenosi 6. maja sledeću vest: „Forum Srba Bele krajine, Gorskog kotara, Korduna, Pokuplja i Žumberka doneo je odluku kojom se obraća javnosti a u kojoj se kaže: 'Vrhovno državno veće Republike Hrvatske predložilo je, a predsednik Republike Hrvatske je prihvatio, predlog za raspisivanje referenduma 19. maja 1991. godine po kojem bi se građani izjasnili između dve mogućnosti: samostalne Hrvatske ili savezne Jugoslavije. Provođenjem referenduma po pojedinim republikama i pod njihovom kontrolom sa pitanjima koja isključivo odgovaraju republičkom rukovodstvu, smatramo lukavom podvalom s namerom da se izvuku maksimalni politički ciljevi i okolišno dovede do razbijanja Jugoslavije, unatoč grube povrede historijskih istina o pravima naroda a ne republika na otcepljenje, bez obzira na posledice koje će imati narodi Jugoslavije. Na toj osnovi pozivamo narode ovih prostora da ne izađu na najavljeni referendum jer je njihovo opredeljenje jasno i nedvosmisleno potvrđeno nebrojenim žrtvama i životima palih boraca za slobodu. Narodi ovih prostora treba da se odazovu referendumu kojeg će organizovati Savezna skupština SFRJ na način koji neće povrediti ni interes ni ponos bilo kog naroda u Jugoslaviji."

Javio se i dr Milan Babić u intervjuu za "Politiku" (6. maja); novinar Milan Četnik piše o velikom događaju – prisajedinjenju Krajine Srbiji: "Predsednik Izvršnog veća Srpske autonomne oblasti dr Milan Babić na današnjoj konferenciji za štampu govorio je o predstojećem referendumu za prisajedinjenje SAO Krajine Republici Srbiji. Dr Babić je rekao da nije slučajno što hrvatska sredstva informisanja prećutkuju referendum o prisajedinjenju Krajine Srbije. Bilo je za očekivati, kaže Babić, da će se posle odluke Skupštine SAO Krajina o raspisivanju referenduma sručiti prava lavina optužbi i uvreda prema srpskom narodu i njegovim legitimnim organima u Krajini. Međutim, to se nije desilo. Procenjeno je, verovatno, da je o referendumu za prisajedinjenje Krajine Srbiji bolje ćutati, računajući na to da u Krajini ne postoje dovoljno moćna medijska sredstva preko kojih bi se moglo narodu ukazati na istorijski značaj odluke koja će se doneti na referendumu. Međutim, izvesno je da je srpskom narodu u Krajini jasan istorijski značaj referenduma, a lično očekujem od masmedija, pre svega onih u Republici Srbiji, da svojim pisanjem ukažu na značaj ovog čina, ne zbog toga da bi delovali na odluku naroda, jer je ona nesporna, već da to učine zbog samog gesta, koji će sam po sebi mnogo značiti.

Babić je, takođe, apelovao na sve srpske intelektualce da svojim javnim delovanjem pojasne značaj predstojećeg referenduma. Nije slučajno to što je vrhovništvo Republike Hrvatske, smatra dr Babić, preko svojih legionara upravo uoči referenduma o prisajedinjenju izvelo akcije koje su donele ljudske žrtve i unele nemir i nespokojstvo kako bi se time na tobože indirektan, a u osnovi krajnje direktan način, pokušao sprečiti srpski narod da se demokratski opredeli za prisajedinjenje Republici Srbiji.

Slična situacija, podsetio je Babić, stvorena je i pre letošnjeg plebiscita o autonomiji srpskog naroda u Hrvatskoj.

- Smatram da je hrvatski narod prvi put pred stvaranjem kakve-takve samostalne države, naravno u svojim etničkim i realno istorijskim granicama, a ne nekakvim granicama 'povjesnih snova' i političkih bajki. Srbi nijednim svojim potezom, ukoliko su istorijski zreo narod, ne bi trebali nakon svih iskustava zajedničkog života sa hrvatskim narodom u tome ih ometati. Naprotiv, trebali bismo učiniti sve da se što prije rastanemo, jer se, izgleda, nikad nismo uprkos 70-godišnjem zajedničkom življenju, čestito ni sastali. Svi naši susreti bili su nasilni i što se nas Srba tiče neretko i pogubni. Osim toga, mislim da se aktuelna hrvatska vlast s Tuđmanom na čelu pokušava održati s obzirom na to da je izgubila svaki kredibilitet kod onih koji su ih na vlast doveli uvođenjem haosa i nereda. Oni se bukvalno žele na vlasti održati po svaku cijenu i ja tu vidim osnovnu opasnost od te vlasti - istakao je dr Babić i dodao:

Mislim da su oni u svojoj paranoji dospjeli do one tačke na kojoj je potrebno takvu vlast staviti pod međunarodni nadzor, odnosno starateljstvo, jer bi svaki jugoslovenski nadzor bio smatran pristrasnim u prvom redu zbog onih koje oni navodno ali i stvarno predstavlaju. Svako odgađanje takvih mjera imaće tragične posledice i biće opasno ne samo za Jugoslaviju i Balkan već i za Evropu u cjelini - rekao je dr Milan Babić.

Odgovarajući na pitanja novinara o tome da li Krajina može egzistirati kao potpuno samostalna državna teritorija, bez ujedinjavanja sa Republikom Srbijom, dr Babić je rekao da je želja naroda Krajine da živi u jugoslovenskoj federaciji ali da Krajina kao srpska zemlja treba prethodno da se ujedini sa Republikom Srbijom..."

1.9. Interpretacija tekstova

Čitajući “Politiku” prvih desetak dana maja 1991, jasno je da je politički cilj - prisajedinjenje “srpskih delova Hrvatske” Republici Srbiji. Govori o tome ne samo dr Babić, već događaji u Borovu selu, predstavljeni na način da su hrvatski policajci, u stvari, bili ti koji su upali u naselje i iz čista mira počeli da pucaju. Hoće se reći: da je Srbija prisutna u Hrvatskoj i da će ovako proći svako ko se bude “igrao” sa Srbijom (u Hrvatskoj).

+++

Kalendar događaja

(za vreme trajanja rubrike “Odjeci & Reagovanja”)

1991:

9. januar 1991.
Predsedništvo SFRJ izdalo Naredbu o rasformiranju svih neregularnih oružanih snaga i vraćanju oružja, ilegalno unetog u zemlju, najbližim ustanovama ili jedinicama JNA (rok 10 dana). Slovenija i Hrvatska se odlučno izjašnjavaju da neće dozvoliti sprovođenje ove naredbe.
15. januar 1991.
SIV dostavio Skupštini SFRJ stavove o stanju u zemlji i merama za prevazilaženje tog stanja.
20. januar 1991.
Stjepan Mesić, potpredsednik Predsedništva, na izbornoj skupštini HDZ rekao da je Hrvatska naoružala svoju policiju i opredelila se za samoodbranu.
24. januar 1991.
Organi krivicnog gonjenja JNA u Hrvatskoj lišili slobode veći broj lica zbog sumnje da su učestvovali u organizovanju i naoružavanju paravojnih jedinica.
25. januar 1991.
U Beogradu održan sastanak rukovodstava Srbije i Hrvatske. Iste večeri TV Beograd u Dnevniku emitovala tajni film o ilegalnom uvozu oružja u Hrvatsku ("afera Špegelj").
31. januar 1991.
Vojni sud u Zagrebu izdao nalog za privođenje Martina Špegelja, ministra odbrane Hrvatske, zbog umešanosti u aferu oko uvoza oružja. Vijeće narodne obrane Hrvatske odbacilo optužbe, a Špegelj nije nikad priveden.
1. februar 1991.
Štrajk prosvetnih radnika na Kosovu.
2. februar 1991.
Delegacija ilegalne Skupštine Kosova u poseti hrvatskom Saboru.
7. februar 1991.
Na sednici proširenog Predsedništva SFRJ u Beogradu Janez Drnovšek izjavio da će Slovenija i formalno pokrenuti postupak "razdruživanja" od Jugoslavije. Na primedbu Vasila Tupurkovskog da "u slučaju izlaska iz Jugoslavije makar jedne republike, SFRJ više ne postoji", Milošević odgovara "Malo morgen!".
16. februar 1991.
Dolazak specijalnih jedinica MUP Hrvatske na podrucje Plitvickih jezera izazvao brojne proteste i negodovanje lokalnog srpskog stanovništva.
20. februar 1991.
Usvajanjem 99. amandmana na Ustav, Republika Slovenija definisana kao samostalna država. Vlada Hrvatske podnela Saboru dopunjeni Ustavni zakon po kojem u Hrvatskoj važe samo zakoni ove republike.
23. februar 1991.
Osnovana Srpska radikalna stranka.
28. februar 1991.
Srpsko nacionalno vijeće i Izvršno vijeće SAO Krajine doneli odluku da se SAO Krajina "razdružuje" od Republike Hrvatske i ostaje u Jugoslaviji, "odnosno u zajedničkoj državi sa republikom Srbijom i Crnom Gorom, kao i sa srpskim narodom u republici Bosni i Hercegovini".
2. mart 1991.
Oružani sukob jedinica MUP-a Hrvatske sa srpskim stanovništvom u Pakracu. Po nalogu Predsedništva SFRJ intervenišu snage JNA da bi razdvojile sukobljene strane. U Beogradu SPS organizovala miting pod parolom "Jasenovac se neće ponoviti".
4. mart 1991.
Postignut dogovor jugoslovenskog i hrvatskog rukovodstva da specijalna jedinica hrvatskog MUP-a napusti Pakrac, a da JNA ostane.
6. marta 1991.
Skupština Slovenije proglasila moratorijum na odlazak slovenačkih regruta u JNA.
9. mart 1991.
Demonstracije opozicije u Beogradu protiv vladine kontrole nad sredstvima javnog informisanja; dvojica mrtvih; tenkovi na ulicama Beograda; policija upala u Radio B-92 i Studio B; uhapšen Vuk Drašković.
10-13. mart 1991.
Demonstracije studenata kod Terazijske cesme (studentski zahtevi: oslobađanje Vuka Draškovića, smenjivanje Dušana Mitevića, direktora TV Beograd, i Radmila Bogdanovića, ministra unutrašnjih poslova).
13. mart 1991.
Oslobođen Vuk Drašković; ostavke Mitevića i Bogdanovića.
12-14. mart 1991.
Podizanje borbene gotovosti JNA zbog pogoršane političke i bezbednosne situacije u zemlji.
14. mart 1991.
Borisav Jović dao ostavku na funkciju predsednika Predsedništva SFRJ.
16. mart 1991.
Slobodan Milošević objavio da je s Jugoslavijom gotovo, te da odluke saveznih organa Srbiju više ni na šta ne obavezuju.
16. mart 1991.
Na zatvorenom sastanku sa predsednicima opština, Milošević prvi put najavio mogucnost razgraničenja sa Hrvatskom ("A, ako treba da se tučemo, bogami ćemo da se tučemo!")
25. mart 1991.
Sastanak Miloševića i Tudmana u Karađorđevu.
31. mart 1991.
Pale prve žrtve prilikom napada Srba na policijsku stanicu u Plitvicama.

(Kraj)