Pitanje br. 1: Vaša nedavna posjeta Crnoj Gori prošla je bez publiciteta u sredstvima javnog informisanja. Svjesni činjenice da svako putovanje i vrijeme brižljivo planirate, možete li nam reći pravi razlog ove Vaše posjete?

NJ.K.V.:            Oduvek mi je bila želja da posetim Crnu Goru i to je bilo planirano odavno.  Ostvareno je tek prošle godine, nažalost u vreme teških stradanja posle intervencije NATO-pakta. Crna Gora je zemlja mojih predaka prema kojoj gajim vrlo jaka osećanja, mnogi ljudi meni bliski odatle su rodom ili poreklom. Domaćini su mi bili Njegova ekselencija Predsednik Djukanović, Njegovo Visokopreosveštenstvo mitropolit Amfilohije i Njegovo Preosveštenstvo episkop Joanikije i ja veoma cenim gostoprimstvo koje su mi ukazali. Susret sa narodom na Vidovdan u manastiru Podlastva bio je bratski srdačan i dirljiv. Gde god sam boravio bio sam vrlo toplo primljen. Što se tiče javnog informisanja i publiciteta datog mom boravka u zemlji mojih dedova, zašto to pitanje ne postavite tamošnjim medijima. Ali ono što je važno je to da smo moja supruga i ja bili presrećni što smo u Crnoj Gori.

Pitanje br. 2. Pročitali smo nedavno Vašu izjavu kojom tražite od srpskog naroda da oprosti Vašem đedu Nj. V. Kralju Aleksandru zabludu i loše djelo stvaranja Jugoslavije i ujedinjenja sa Hrvatima i Slovencima. Molimo Vas kažite nam u čemu se sastoji greška i loše djelo kralja Akeksandra te, daleke, 1918. godine.

NJ.K.V.:            To ocigledno nije bila moja izjava. Vaše pitanje se odnosi na izjavu moga rođaka, Nj.K.V. kneza Aleksandra, koji živi u Parizu.  On je sin kneza Pavla.   Jasno, ja ne delim njegove poglede o tome.

Pitanje br. 3: Da li mislite da ima osnova da zatražite i od crnogorskog naroda da oprosti kralju Aleksandru način ujedinjenja Srbije i Crne Gore 1918 i potpunu likvidaciju viševjekovne nezavisne crnogorske države i svih njenih institucija. Nepobitna je istorijska istina da je organizovani oružani otpor takvom ujedinjenju trajao u Crnoj Gori od Badnje večeri (6 januara) 1919 do kraja 1924 godine i da je kralj Aleksandar ostavio svoje ujake i tetke, rođenu braću i sestre njegove majke, da se svi, izuzev kraljice Jelene, potucaju u nemaštini po Evropi. Oduzeo je imovinu svojim đedu i babi, kralju Nikoli i kraljici Mileni, zabranio im povratak u domovinu i ostavio ih da umru u tuđini - u bijedi. Bićemo Vam mnogo zahvalni ako nam iznesete Vaša viđenje o potrebi oprosta za događaje u Crnoj Gori 1918/19 godine.

NJ.K.V.:            Ujedinjenje sa Srbijom je bila vekovna težnja Crne Gore.  To je bila želja kralja Nikole.  Pominjete nemaštinu.  Znate li šta je od imovine za sobom ostavio kralj Petar I? Šta je to od tuđe imovine prisvojio kralj Aleksandar?  On je i Njegoševu kapelu na Lovćenu obnovio od svog novca.  Pretpostavljam da se vaše pitanje u stvari odnosi na odluku Podgoričke skupštine kojom je kralj Nikola lišen prestola i imovine. O oduzimanju bilo čije imovine, pa i one moga pretka kralja Nikole, mogao bih reći samo jedno: ne verujem u bilo čije pravo ili pravdu da nečiju legalno stečenu imovinu uslovljava njegovom političkom sudbinom.
Zapažam da ste pomenuli “način ujedinjenja Srbije i Crne Gore”. Ujedinjenje je obavljeno, kao što vam je poznato, na osnovu odluke Podgoričke skupštine. Nemam nikakvog razloga da verujem da su oni koji su je osporavali imali veće pravo na istoriju i sudbinu Crne Gore od onih koji su tu Skupštinu pozdravili i na njoj učestvovali, ali veoma žalim što je ikada bilo kakav postupak, razlog ili motiv mogao da se iskoristi da se unutar naroda stvori zla krv i omraza.

Pitanje br. 4: Da li Vam je poznato da je Vaš djed, kralj Aleksandar, posjetio svoje rodno Cetinje prvi put poslije 15 godina tek 1925. godine. Za tu priliku je Radovan Bećirović otpjevao uz gusle pjesmu posvećenu njegovom dolasku.
Na stihove:

"Na zelenom polju Obilića
stoji sv'jetla kuća Petrovića
đe se nekad kraljevi kupiše
iako nikada neće više"….

Pobjednik sa Kumanova i Kajmakčalana gorko je zaplakao pred velikom masom naroda.
Da li smatrate da je kralj Aleksandar osjetio grižu savjesti zbog učinjene nepravde Crnoj Gori i Kraljevoj viteškoj ujčevini - dinastiji Petrovića-Njegoša?

NJ.K.V.:            Ne mislim da je kralj Aleksandar lično učinio nepravdu bilo kome osim samom sebi. Lepi su i setni stihovi Bećirovića, i Kralj je mogao pustiti suzu od srca.  Kralj Aleksandar je bio rodom Cetinjanin, Petrović-Njegoš po majci Zorki.  Podsećam vas da je Kralj Aleksandar Crnu Goru učinio najprostranijom onda kada je usvojio Banovinu Zetsku sa sedištem na Cetinju.

Pitanje br. 5: Iz Vaših Intervjua i Saopštenja da se zapaziti dvostruki prilaz pojmu Crnogorac. Naime, ondje gdje ne bi bilo dobro prihvaćeno negiranje Crnogoraca kao naroda i posebne nacije Vi govorite o "… u interesu jugoslovenskog, a pod tim podrazumevam srpskog i crnogorskog naroda…" ili dajete uopštene ocjene o narodu Jugoslavije i nabrajate Srbiju, Crnu Goru… Republiku Srpsku. Kada dajete Intervju nekom čisto srpskom listu tada Crna Gora ulazi u sastav srpskih zemalja.. " Moja želja bi bila da Kruna ujedini sve srpske zemlje – Srbiju, Crnu Goru i Republiku Srpsku.." Da li smatrate da postoji crnogorska nacija i crnogorski narod uz molbu da obrazložite Vas odgovor bio on pozitivan ili negativan ?

NJ.K.V.:            Bojim se da je vaše pitanje sročeno tako da podrazumeva izvesnu zlonamernost sa moje strane.  Niste morali stati kod Crnogoraca kada ste postavljali pitanje, jer ste mogli možda pitati i zašto Srbe iz Krajine zovem Srbima, i otkuda Srbi u Bosni i Hercegovini, i sme li uopšte biti Srba izvan granica Republike Srbije. Za odgovor na vaše pitanje najbolje bi bilo da se obavestite šta je o tome mislio moj dragi predak kralj Nikola; moje se mišljenje bitno ne razlikuje od njegovog, ali se bitno razlikuje od mišljenja Josipa Broza.  

Pitanje br. 6: U jednom od intervjua izjavili ste da ste se srijetali sa naslednikom slavne kuće Petrovića - Nikolom Petrovićem Njegošem, kojega, uzgred rečeno cijenite kao umjetnika…, i da smatrate kako bi on trebalo da se vrati i živi u Crnoj Gori. ( Čudi da ga ne oslovljavate sa titulom na koju ima, isto kao i Vi, puno pravo). Da li ste raćunali na buduću kraljevinu Crnu Goru i njega kao kralja ili kao običnog građanina u Vašoj kraljevini?

NJ.K.V.:            Moj rođak, Njegovo Kraljevsko Visočanstvo princ Nikola Petrović-Njegoš, rođen je sa svojim titulama i dostojanstvom, kao što sam i ja sa svojim. Niti sam mu ja dodelio titulu Princa ili dostojanstvo Kraljevskog Visočanstva niti mu ih ja osporavam; to od mene ne zavisi. Ja sam nosilac ustavno-pravnog kontinuiteta i Kraljevine Srbije i Kraljevine Jugoslavije, a definiciju države i uloge vladaoca, člana vladarskog doma i građanina određuju Ustav i volja svih građana s pravom glasa.

Pitanje br.7: Jedno hipotetično pitanje - ako bi postali Kralj da li bi Crnogorskoj crkvi vratili autokefalnost koju joj je ukinuo Vaš predak Kralj Aleksandar dekretom 1920-te godine.

NJ.K.V.:            Moj deda nije ukinuo autokefalnost crnogorskoj Crkvi. Crkvenu autokefalnost ne dodeljuje niti ukida kralj, niti je ustanovljava ili poništava zemaljski ustav. O tome koja je pravoslavna crkva autokefalna presuđuju crkveni kanoni, a autokefalnost daruje majka-crkva. Autokefalnost crkve se ne može ‘podrazumevati’. Nije na državi da jednu istorijsku crkvu bilo priznaje ili osporava. To je pitanje u potpunosti u crkvenoj nadleznosti, i pomesne pravoslavne crkve su o tome već dale svoj sud.

Pitanje br 8: Možete li nam iskazati Vase mišljenje o sukobu CPC i SPC?

NJ.K.V.:            Ne postoji takav sukob unutar crkve, jer jedna od strana u tom takozvanom “sukobu” postoji samo u evidenciji policije i to je taktika režima, a ne i u telu pravoslavne crkve. Sutra će se možda, po istom osnovu i na isti način, kod policije registrovati i neka druga "pravoslavna crkva" u Crnoj Gori. Uostalom, u Portoriku je registrovana "vizantijska pravoslavna crkva", takodje u lokalnoj administrativnoj instituciji.

Pitanje br.9: Da li mislite da je težnja Crne Gore za samostalnošću logična obzirom na vjekovnu borbu i slobodarski duh crnogorskog naroda?

NJ.K.V.:            Vekovna borba i slobodarski duh nisu svojstveni samo Crnoj Gori. Zar bi iz ovog pitanja valjalo zaključiti kako se niko drugi nije borio, ili da je svima van Crne Gore slobodarski duh bio stran? Ne valja nešto što je tako neosporno kao što su duh i čojstvo Crnogoraca kompromitovati stavljanjem u pogrešan kontekst.

Pitanje br.10: Imajući u vidu činjenicu da se na zadnjem popisu stanovnistva 1991 godine 66% stanovništva u nacionalnom smislu izjasnilo Crnogorcima a samo 9 % Srbima - ne mislite li da insistiranje na tezi da je Crna Gora srpska država nema uporišta?

NJ.K.V.:            Zar vam nije neobično da se uopšte moglo postaviti pitanje o nacionalnoj pripadnosti na takav, isključiv način? Ne znam kakav bi bio odgovor da je pitanje bilo formulisano, na primer, “da li niste Srbin?”, ili “da li ste Crnogorac koji nije Srbin?”, ili “da li ste bilo šta što nije Srbin?”, ili "da li ste i Crnogorac i Srbin?". Ne znam ni kakvi bi statistički rezultati bili da je u Srbiji traženo da se stanovnici izjasne “da li ste Šumadinac?”, ili “da li ste Vojvođanin?” ili "da li ste Valjevac?". Prema tome, sve zavisi šta onaj koji pitanja formuliše, obrađuje i tumači želi da mu odgovor pokaže.
Ako je pak tačno da svi oni koju su se izjasnili kao Crnogorci veruju da se time podrazumeva da su oni nešto sasvim različito od Srba, nešto što nikada nije bilo isto, nešto što nikakve veze sa Srbima nema, onda se – naravno – postavlja pitanje gde li su nestali svi oni za koje su i Sveti Petar Cetinjski, i vladika Rade, i kralj Nikola, verovali i znali šta su, a od kojih je u Crnoj Gori ostalo posle svega jedva tih 9% koje navodite. Kakav li se to pogrom dogodio? Jesu li izumrli? Možda su svi sada u Srbiji?
Ne znam ni šta bi bilo ako bi se na nekom hipotetičnom budućem referendumu pokazalo da u Srbiji ima više Crnogoraca nego u Crnoj Gori; da li bi njima zato što ne zive u Crnoj Gori trebalo da bude uskraćeno pravo da se pitaju i o Srbiji i o Crnoj Gori? Ne znam ni otkuda to da već vekovima katolički Primas srpski stoluje u Baru? Možda ni katolička crkva nije znala ko to živi podno Lovćena?
Ako vas zanima šta ja mislim o onima koji tvrde da to što se osećaju Crnogorcima znači da nisu i ne mogu biti i Srbi, onda vam odgovaram da je to njihovo pravo, i to im pravo ne osporavam ni ja niti iko ko je zdravog razuma; ali oni ne mogu za uzvrat zahtevati da zbog poštovanja njihovog stava nemam prava na sopstveni stav o tome šta su i ko su Srbi, i šta su i ko su Crnogorci. Ako neko želi da bude nešto drugo od onoga što su mu bili preci, neka bude, ali mu to ne daje za pravo niti da prepravlja istoriju po svome ukusu, niti da druge tera da njegovu volju prihvate kao obavezujuću po sebe.

Pitanje br.11: Ako se Crna Gora referendumom izjasni za samostalnost, kako Srbija treba da se postavi prema tome?

NJ.K.V.:            Zanimljivo pitanje. Dakle, referendum bi – ako bi sledili logiku demokratije – valjalo da obuhvati oba gledišta, znači i mišljenje Crne Gore i mišljenje Srbije. I kada se rastavlja brak pitaju se oba supružnika, ne samo jedan, postoji li saglasnost oko toga. Ako ne postoji, ne odlučuje volja jednog već arbitrira neko treći, a onda kakva god bila presuda ona podrazumeva nasilje nad jednom stranom. Do sada smo videli kako su izgledale stvari sa referendumima na prostorima stare Jugoslavije: ko god je raspisao referendum, dobio je rezultat koji je planirao da dobije!  Referendumi a takođe i izbori su izloženi uticaju kontrolisanih medija i mogli bi samo da dobiju od slobodnih medija. Ja sam za demokratski princip odlučivanja o svemu, pa i o najtežim i najsloženijim pitanjima, jer u tome vidim najmanje zlo od svih drugih mogućih pristupa. Ali kažem i ponavljam da sam apsolutno protiv toga da se nezadovoljstvo jednom vlašću, čija god bila, koristi kako bi se uništilo nešto što se po želji naroda vekovima gradilo.
Kada vlast ne valja, a to je slučaj sa beogradskim režimom, treba upregnuti sve snage da se vlast promeni, a ne rušiti državu, i ne rušiti ono što je stvarano generacijama. 

Pitanje br.12: Vi imate mogućnosti da objektivno pratite i sagledate situaciju u Srbiji.Da li prihvatate tvrdnje koje se često cuju da ustvari Srbija ima vladu koju i zaslužuje i kako vidite njenu budućnost?

NJ.K.V.:            Ni slučajno! Koji je to narod zaslužio takvu vlast? Za kakve zločine? Da li se ta vlast sama našla tu gde jeste, da li su svi oni koji su je tu doveli, učvrstili i održali, možda bili negde na službenom putu proteklih deset godina? Da li je sadašnja vlada Srbije mozda nezavisna od onoga koji vlada Jugoslavijom, i da li je taj na svoje mesto došao apstinencijom ili suprotstavljanjem Crne Gore? Mnogo je očeva ove nesreće, a još je više onih koji bi rado da svoja čeda utrape samo Srbima, a naročito Srbima u Srbiji. Baš zato što imam mogućnost da stvari posmatram objektivno ne znam da li su mi antipatičniji oni koji vladaju zločinom, ili oni koji iz sopstvenog licemerstva ili kukavičluka nastoje da jedan narod nagrde i uprljaju što više i što strašnije kako bi sami sebi delovali što svetlije i čestitije. Ako takvo ponašanje osuđujem kada su u pitanju gresi Srba prema drugima, zašto ga ne bih osuđivao kada su žrtve takvog ponašanja Srbi?  

Pitanje br.13: Vaš otac, Nj. V. blagopočivsi kralj Petar II, potpisao je septembra 1944 godine ukaz - naređenje vojnicima Kraljevske vojske u otadžbini da pređu u partizane pod komandu maršala Tita. Time je otvorio stvarni i legalni put komunističkoj vladavini u Jugoslaviji, gubitku vlastite krune i ukidanju monarhije. Bez obzira na pritiske od strarne saveznika i na kraljevu mladost, to je ipak bio samoubilački čin, bar što se krune i monarhije tiče. Koje je Vaše viđenje ovih događaja?

NJ.K.V.:            Moj otac je pokušao tim činom da olakša stradanja izazvana ratom, ali nije uspeo, i to mu neki ne mogu oprostiti čak ni posle gotovo pola veka, ni tri decenije posle njegove smrti. Bilo bi bolje da moj otac nije nikada izdao to naređenje. On je postupio tako kako je postupio, pritisnut i od strane saveznika i od strane sopstvene vlade. Međutim, komunistička vladavina je već bila obezbeđena tog septembra 1944. godine, a njen temelj je bio bratoubilaštvo koje je haralo još od leta 1941. i interesi velikih sila. Moj otac je pokušao tim činom da utiče da se ratno stradanje ne pretvori u stradanje iz principa i na osnovu plana.

Pitanje br.14: U više navrata pratimo negativne reakcije Srba iz Engleske koji tvrde da ste se odaljili od svoga naroda. Navodno, nijeste se dovoljno energično suprotstavili napadima NATO alijanse na Srbiju i izbjegavali ste ići na javne proteste, a sve to, kako pretpostavljaju, po savjetu Krunskog savjeta. Koliko ima istine u svemu tome?

NJ.K.V.:            To tvrđenje je neosnovano i to je laž.  Bio sam jedan od prvih koji su osudili kriminalno bombardovanje od strane zemalja NATO pakta i lično sam protestovao kod zapadnih lidera i članova parlamenta.  Moj stav protiv bombardovanja je vrlo jasno i čvrsto dokumentovan.  Tragedija je što je režim želeo da bude bombardovan i što nije mario za narod.  U suštini je bombardovanje bilo poklon režimu i produžetak života.  Što se Krunskog saveta tiče, u njemu sede časni ljudi. Nisam imao razloga do sada da se požalim na njihove savete.  Oni koji kritikuju nisu u pravu i samo dokazuju da su napunjeni predrasudama i uticajem propagandne mašine režima.

Pitanje br.15: Da li poslije posljednje Sent Andrejske skupštine na kojoj ste imali zapaženu ulogu i učešće, oćekujete ujedinjenje srpske opozicije i sledstveno tome skori pad režima Miloševića. ? Smeta li Vam što su mnogi rukovodioci današnje srbijanske opozicije vrlo dugo slijedili Miloševića i učestvovali u pogubnom projektu stvaranja Velike Srbije?

NJ.K.V.:            Nadam se da je Sentandrejski sabor zaista bio prekretnica. Možete i sami zapaziti da su na političkoj sceni Srbije upadljive promene, i da je neuporedivo više zajednistva među strankama demokratske opozicije nego što ga je ranije bilo. Pominjete kako su mnogi rukovodioci današnje srbijanske opozicije sledili Miloševića u projektu stvaranja Velike Srbije. Pre svega ne verujem da je baš veliki broj ljudi uopšte svestan nečega što se tako olako naziva Velikom Srbijom. Kako se moglo čuti, i kako se još uvek čuje, prava mera za Srbiju kakvu bi neki od njenih današnjih suseda voleli da vide je nikakva Srbija! U najboljem slučaju, to je Srbija bez Kosova i Metohije, tri najjužnije opštine, Raške oblasti i Vojvodine. Sve preko toga im se čini kao Velika Srbija. No ne mislim da je to najveći problem, jer takve vrste mahnitosti i moralnog slepila niko nije posteđen.
Zar nije moguće da sutra neko proglasi da postoji pitanje "Velike Crne Gore" i da otvori (nepostojeći) problem Plava i Gusinja, ili Ulcinja, ili Herceg-Novog, ili Kotora, ili Bijelog Polja? Problem je kada se tendenciozno vlast i samovolja jednog coveka, potpuno lišenog bilo kakvog nacionalnog osećanja, pripisuje urođenoj agresivnosti jednog čitavog naroda. Tako smo vikom o Velikoj Srbiji došli sasvim blizu stvaranju Velike Albanije. I to sada, nekim čudom, kao da nikoga ne brine!

Pitanje br.16: Vaš pobornik i prijatelj , poznati aktivista za Vaše vraćanje na prijestol Srbije i Crne Gore, pjesnik Matija Becković, redovno je dugi niz godina primao nagrade i priznaja od komunistickih vlasti uključujući i Miloševića, koji je sada optužen za ratni zločin. Da li ovaj dvostruki kolosjek smeta razvoju Pokreta za uspostavljanje Monarhije ?

NJ.K.V.:            Matija Bećković je primao nagrade za svoj književni opus koji je bio i ostao potpuno nesporan, a ne za svoje političko delovanje. Šta mislite, koliko je onih koji se danas pozivaju na to da je Bećković primao književne nagrade od komunista i od Miloševića, bilo u toj istoj partiji koja je Bećkovića nagrađivala? I koliko je njih svojim glasom i delom dovelo i održalo sistem koji je stvorio Miloševića i njemu slične? Jer, Milošević je sistem, ne slučajnost. Zato i govorim da se mora promeniti sistem, inače ce biti novih Miloševića, i ne obavezno samo u Srbiji. Bez promene sistema nas će i dalje demokratiji poučavati nepokajani bivši sekretari komiteta komunističke partije, ka slobodi voditi neprikriveni staljinisti, a privredom upravljati ovejani kriminalci.

Pitanje br.17: Septembra 1999.godine izjavili ste novinaru g.Aleksandru Popoviću, između ostalog i… " Moramo se vratiti našem lepom imenu SRBIJA". Da li biste nam mogli precizirati granice monarhije za koju se zalažete i koji je to naziv koji bi zadovoljio sve njene narode? Da li bi Vaša država uključivala i Crnu Goru? Ako da - po kom osnovu?

NJ.K.V.:            Zašto bih ja definisao granice? Granice su stvar državne politike i interesa. Zar ću ja udarati kočiće po međama? Kada imate demokratsku državu i demokratske institucije, onda narod odlučuje i kako će se zvati država u kojoj živi, i gde će joj biti granice (ali tu već moraju pitati i susedi). Zašto bih bežao od imena Srbija? Za mene ime Crna Gora predstavlja simbol ponosa i porodicne istorije. Ponosan sam i na Crnu Goru i na Brda, i na Staru Hercegovinu, i na Primorje, pa nema razloga da se drugačije osećam i kada je Srbija u pitanju.

Pitanje br.18: I na kraju jedno čisto dinastičko pitanje. Crnogorska dinastija Petrovića - Njegoš vladala je nezavisnom i slobodnom Crnom Gorom 223 godine i time postigla neuporedivo duži vladarski staž od bilo koje slavenske vladajuce kuće, izuzev Romanovih u Rusiji. Vladari iz kuće Petrovića dali su jednog svetitelja, tri poznata književnika i pjesnika, jednog istoričara i sedam poznatih i uspješnih vojskovođa u borbi protiv naših neprijatelja sa čime se teško može pohvaliti bilo koja dinastija u Evropi.
Pod pretpostavkom da Crnogorce smatrate Srbima - molimo Vas da nam objasnite koji su to razlozi zbog kojih i jedan naslednik crnogorske kraljevske krune ne bi mogao da sjedne na, kako zagovarate, svesrpski presto?

NJ.K.V.:            Nikakvi. Ja i jesam potomak i Petrovića-Njegoša, i Karađorđevica, i Nemanjića, i Kotromanića, i Samuila, i to ne samo u prenosnom ili alegoričnom smislu, već krvno. Popis mojih predaka koji su bili vladari ili svetitelji čini omanju knjigu. Ako pak aludirate na promenu Dinastije, ja – naravno – nisam za to, ali nisam jedini koji bi o tome valjalo da se pita.  

Odštampaj stranicu