Нови Граде, сједиш
накрај мора, 1210
и валове бројиш низ пучину
како старац, на камен сједећи,
што набраје своје бројанице.
Дивна санка што си онда снио!
Млечићи те морем подузеше, 1215
Црногорци гором опасаше;
састаше се у твоје зидове,
окропише крвљу и водицом-
те од тада не смрдиш некршћу.
Топал-паша су двадест хиљадах 1220
да поможе Новоме хиташе;
сретоше га млади Црногорци
на Камено, поље поузано.
Турској капи ту име погину,
сва утону у једну гробницу; 1225
мож и данас виђет коштурницу.
Полијегаше
Вук Мићуновић
(лежи заједно са сердаром Јанком)
Куд, сердаре,
хоћеш с том пасином?
Сердар Јанко
Да је метнем
одзгор сврх хаљинах.
Вук Мићуновић
Које ће ти јаде
сврх хаљинах?
Сердар Јанко
Притиска ме све
несрећна мора; 1230
како заспим, не да ми кркнути.
Вук Мићуновић
Каква мора и каква
зла срећа!
Ту нити је море ни вјештице,
но си ето ка чабар дебео,
па те сало кад лежеш задуши. 1235
Мене никад још притисла није.
Сердар Јанко
А мени је она
додијала.
Свагда носим рена уза себе,
и трнову драчу у оптоку;
али од ње ништа боље није 1240
но пас пружит одзгор сврх хаљинах.
(Кнез
Јанко лежи с кнезом Роганом)
Кнез Јанко
Како смрде ове
потурице!
Опажаш ли ти штогод, Рогане?
Кнез Роган
Ка у зли час,
кнеже, не опажам!
Кад близу њих сједим у скупштину, 1245
ја нос држим свагда у рукама;
да не држим, бих се избљувао.
Па сам с тога на крај и утека,
е близу њих не бих освануо.
Ево видиш како смо далеко, 1250
и опета она тешка воња
од некрсти овде заудара.
Мртво
доба ноћи, све спава, неко збори кроза сан. Дигни се кнез
Јанко и кнез Роган да виде ко је, кад онамо ал' Вук Мандушић
говори
као на јави.
Кнез Роган
Који су ти јади,
Мандушићу,
те се сву ноћ с неким разговараш?
Кнез Јанко
Не, Рогане, немој
га будити, 1255
е он у сан ка на јави збори;
е ћемо га штогод распитати,
да се барем добро исмијемо.
Кнез Јанко
Дану, Вуче, што
оно збораше
за нашега бана Милоњића? 1260
Је ли чегрст каква међу вама?
Вук Мандушић
Није, брате, ништа
међу нама,
но му нешто око снахе зборим.
Кнез Јанко
А што је то, кажи
ми натајно!
Вук Мандушић
Љепша му је од
виле бијеле! 1265
Нема пуно осамнаест љетах,
живо ми је срце понијела!
Кнез Јанко
Рашта ти је срце
понијела?
Вук Мандушић
Има рашта, ругаш
ли се збиља?
Рашта друге нема на свијету! 1270
Да нијесам с Баном Милоњићем
деветороструко кумовао,
бих му младу снаху уграбио,
па с њом бјежа главом по свијету.
Кнез Јанко
Не ђетињи, кукала
ти мајка! 1275
Збиља ти је сву памет попила.
Вук Мандушић
Ал' је ђаво, али
су мађије,
али нешто теже од обоје?
Кад је виђу да се смије млада,
свијет ми се око главе врти.
1280
Па све могах с јадом прегорети,
но ме ђаво једну вечер нагна,
у колибу ноћих Милоњића.
Кад пред зору, и ноћ је мјесечна,
ватра гори насред сјенокоса, 1285
а она ти од некуда дође;
украј ватре сједе да се грије.
Чује да свак спава у колибе.
Тада она вијенац расплете,
паде коса до ниже појаса;
1290
поче косу низ прса чешљати,
а танкијем гласом нарицати,
како славља са дубове гране.
Тужи млада ђевера Андрију,
мила сина Милоњића Бана, 1295
који му је ланих погинуо
од Тураках у Дугу крваву.
Па се снахи не дао острићи:
жалије му снахин в'јенац било
него главу свог сина Андрије. 1300
Тужи млада, за срце уједа,
очи горе живје од пламена,
чело јој је љепше од мјесеца,-
и ја плачем ка мало дијете.
Благо Андри ђе је погинуо-
1305
дивне га ли очи оплакаше,
дивна ли га уста ожалише...
Кнез Роган (шапти кнезу Јанку)
Не
питај га, аманати, за такве ствари, док се није што изблеја.
* * *
Зора
је; буде се и дижу.
Обрад
Да ви причам што
ми се приснило.
Народа се бјеше много дигло,
као некуд да крсте носимо; 1310
сунце пече да очи искоче,
и тврђа је кудијен идемо.
Док сидемо ка на ово поље,
починемо под једну јабуку,
испод које и поточић враше. 1315
Сви се у хлад под њом сабијемо,
уберемо зрелијех јабуках,
као цукар свака бјеше слатка;
поп очита под њом еванђеље.
У то доба пет Мартиновићах 1320
дигоше се један за другијем
и за њима три четири друга.
Сав их народ гледа кад одоше;
а они ти стубе, те уз цркву:
на олтар се од цркве попеше 1325
и на њему крст златни метнуше.
Крст засија ка на гори сунце,
и сав народ на ноге устаде,
часноме се крсту поклонише.
У томе се разбудих од страха. 1330
Вук Мићуновић
Срећан био, дивно
ли си снио!
На чудо сам и ја на сан био
бранећи се од некијех пасах,
и пет шест сам мачем пресјекао.
Да сам ђегод у чету кренуо, 1335
доиста се бих покла с Турцима.
Сердар Јанко
Ја сам ноћас био у
сватове
и са булом женио Богдана;
у цркву је нашу покрстисмо,
покрстисмо, па их привјенчасмо. 1340
Турци
један за другијем сви одоше, љуто сјетни.
Сердар Вукота
Ја сам Озра ноћас
на сан гледа.
Бјесмо пошли двјеста Озринићах,
и толико поћерали коњах,
да узмемо пуње аранђелско.
И врати се с пићем из Котора. 1345
Поју људи, гађу из пушаках.
Кад дођосмо наврх Поточинах,
али сједе око триста другах;
на свакога зелена долама,
на свакоме токе и оружје. 1350
Помислимо: ко ће оно бити?
Какви гости?-Није им вријеме.
Кад али је оно стари Озро
и бирани за њим Озринићи.
(није од њих ни једнога жива) 1355
Пуче на нас сваке грдне јаде
што у Чеву цркву не градимо
Аранђелу, да ни свуд помага.
Ондена се мало не покласмо,
и сад дрхтим од његова страха! 1360
Вукота Мрваљевић
Ја по сву ноћ
пртљам и снијевам;
док се дигнем, ја све заборавим.
Кнез
Бајко је сјетан, и Вук Мандушић; они два не хоће ништа да причају.
Кнез Јанко
Кнеже Бајко, ти си
нешто сјетан?
Што ће бити, то не може проћи,
него причај, да и није мило.
1365
Кнез Бајко
Хоћу, кнеже, све
ми једно бива.
Ја сам ноћас грдан сан видио:
све оружје своје у комате.
Без зла ми се обићи не може
и без неке братске погибије, 1370
јер кад год сам такви сан гледао,
приправља сам што мрцу требује.
Кнез Роган
Мандушићу, што си
невесео?
Што не причаш што си ноћас снио?
Вук Мандушић
Ни што снио ни
причат умијем, 1375
но сам сву ноћ као заклан спава.
Кнез Роган
Ја ћу причат, кад
сви остависте:
виђех на сан Драшка Поповића!
А мени се ка у зарок стјеца,
и река бих, ето га низ поље. 1380
Сердар Радоња
Гледај чуда, што
је јадни човјек!
Ми се досад ништа не сјећасмо
најбољега нашега војводе.
А ђе био Драшко Поповићу?
Сердар Вукота
Ходио је до у
Млетке Драшко. 1385
Када Шенђер на Котор удара,
ста град бити топом буковијем.
Поп Шћепан се тад у Котор нагна.
Годи једном топом са Котора,
Шенђерову погоди лубарду, 1390
у грло јој зрном угодио-
сломи му је у триста коматах.
Тад задоби плату у принципа,
на годину стотину цекинах.
Поп је пао љуто од старости, 1395
па је Драшко у Млетке ходио
да донесе од Млечића плату.
Кнез Роган
Навртите те пет
шест овновах,
да ручамо, да дома идемо.
Дође
Драшко војвода па се са свијема грли и целива, па сједе међу њима.
|
